Када долазиш и када одлазиш из Бачке Паланке свуда је, за неке монотона, за друге, предивна равница поред Дунава. Брђани ће рећи да их чуди та равница, а они који су одрасли овде и као деца у игри ћораве баке крили се у разору, рећи ће да лепшег краја на свету нема.
Ова варош, додуше јесте равна, све улице су под правим углом, понегде која кривина на путу где строги кварт у времену Хабзбугра није исправљен.
Паланка се сматра за младе вароши, јер једва да има нешто преко пола миленијума од првог писаног трага о овом месту. Направљена је својевремено, записали су историчари, на мочвари, а то је лако доказиво и данас, јер у појединим, нижим деловима града вода се може наћи већ и на другом ашову. Међутим када се мало више погледа и дубље прочепрка по овдашњој плодној бачкој земљи, види се да су после амеба и других животињица које су претходиле људском роду овде живели и неки други народи пре оних који се данас „башкаре“ овде. Столећима је ова варош била подељена на на Стару – бачку и Нову – немачку Паланку коју су формирале Швабе, колонисти 1780–1786 године. После се Паланка ујединила у Бачку Паланку, те постаде цела и остаде равна.
Е није ова варош баш скроз равна, јер овде, па чак и у географским картама пише, да у близини Паланке постоји Турски брег, а у самом месту Зечији брег. У бачкопаланачком атару, пар километара од садашње вароши, а изнад шуме „Багремара“ простире се од истока према западу узвишење звано Турски брег. У многим војним картама може се наћи под називом „Турски шанац“, а тај му назив најбоље и одговара, јер је својевремено, у давној историји, то била прва одбрамбена линија у склопу Илочке тврђаве која је сада на десној обали Дунава у Хрватској.
На месту садашње шуме „Багремара“ некада је била брестова шума (брестови су на овим просторима нестали пре скоро пола века због неке болести) која се простирала на преко 1.000 хектара крајем 19. века. Приликом сечења брестове шуме нађени су разни предмети и новац из још старијих времена. Један радник је приликом вађења пања нашао глинени лонац, пун златног, сребрног и бакарног новца.
Стручним прегледом утврђено је да већина златника потиче из турског доба, док су неки били аустријског порекла из времена цара Леополда Првог (1665-1705). У близини су пронађени још неки предмети и данас се налазе у будимпештанском музеју као „Предмети из Паланке“, а део је у Народном музеју у Београду. Археолози кажу да је Турски брег некада био природна узвишица коју су Турци узели за одбрамбену линију. Повисили су је и направили шанац. Отишли су Турци, кише и ветар су кроз протекле векове спирали земљу тако да је данас овај брег знатно нижи него што је био.
Историјски подаци говоре да је Дунав између Бачке Паланке и Илока некада био знатно шири, а спомиње се чак и пет километара. Ко се данас попне на те брежуљке видеће на супротној страни Дунава више паралелних црних линија, засечених у брда, која, по речима стручњака, показују некадашње водостаје Дунава. Чак се тврди да су Келти, неколико стотина година пре Христа, на овим просторима војевали за своју тврђаву.
То, између осталог, каже званична, а још више прича популарна историја, међутим многи овдашњи житељи не само да нису чули за Турски брег него и не знају где је, иако је пар километара од њихове куће.
То је била прича о Турцима без којих, изгледа, ни на овим просторима нема историје у последњих 1.000 година. Било је овде народа и пре Турака, а биће их и после нас, али Бачка, односно Стара Паланка, има и свој буквално варошки брдски раритет. То је део улица које воде од дунавског моста који спаја Бачку Паланку и Илок и један од већих овдашњих шорова. Реч је о узвишици од неколико метара, а народски, али и званично зове се Зечији брег и нема никаве везе ни са Келтима, Турцима, Аустријанцима, Угарима, Србима….
Овај део Старе Паланке није џаба овако крштен, а најлогичније је оно објашњење по коме су се овде спасавали зечеви бежећи од великих поплава. Тако је, веле старији, било до велике поплаве 1965. године када је Дунав буквално потопио део ове вароши, па су се на том острвцету спасавали и људи и зечеви и нико се никог, наводно није бојао, јер од побеснеле воде нема ништа горе. Касније је изграђен моћан насип од Бегеча, преко Паланке до Богојова који је до сада укротио велику реку и при највећим водама, јер је „бент“ изграђен цео метар изнад највишег стогодишњег водостаја Дунава.
