Да ли се и ви још сећате оних дана када се није знало да ли је офсајд или не ма колико пута се успорени снимак враћао? Или, оних ситуација када би одређени играч врло намерно фаулирао другог што судија не би видео, а камера можда успела да ухвати? У тренуцима када смо били сведоци таквих и сличних неправедних ситуација на фудбалским утакмицама, бес би у нама куљао и били бисмо љути на читав свет због неправде која се дешава нашем омиљеном клубу. А ако бисмо баш тада отишли на клађење са друштвом и после дуго времена одиграли тикет који због судијског превида није био добитан, тај бес би се претварао у немоћ, и ми бисмо били готово на ивици суза.
У тим моментима смо размишљали о томе да би фудбалском свету помогло када би постојао начин да се све спорне ситуације анализирају у току утакмице и да се сугерише судији да је направио грешку коју би затим убрзо и исправио. Били смо у потпуности сигурни да ће то решити доста тога што не ваља у данашњем фудбалу, и да ће унети једну дозу правичности за све.
А онда је стигла ВАР технологија. Скраћеница од „Video Assistant Referee“ је као што јој и име каже требало да уз помоћ видео технологије асистира судијама, и тако им помогне да доносе што мање лоших одлука. Иако се о овоме дуго причало, 2018. године је имала своју прву примену, и од тада се полако ширила по највећим лигама да бисмо дошли до тога да је данас има на свим најбитнијим фудбалским теренима на свету. И тада – као и сада, уосталом – је све деловало да ће бити без мане, и да ће ова технологија донети само побољшања у фудбалском свету. На папиру и при првим применама је то баш тако и било.
Но, иако је ВАР несумњиво успео да допринесе да на терену готово ништа не остане ван домашаја свевидећих камера, јављају се различити проблеми који ову технолошку иновацију у фудбалу чине врло дискутабилном. Рецимо, замерка је што се она примењује само на одређене одлуке као што су оне да ли је био гол или није, да ли је било пенала, и да ли је неки старт за црвени картон. Доста других ситуација остаје у магли слободних судијских уверења, а делиоци правде као да временом бивају све лошији, те се и њихове одлуке у добраном броју све више преиспитују. Могућност гледања снимака и корекције из ВАР собе је судији омогућила да се више ослони на оно што ће видети на поновљеном снимку него на оно што је видео у реалном времену. Иако то може бити добра ствар, то доводи до преиспитивања неких очигледних одлука или, што је још горе , до досуђивања неких ситуација које су далеко од било каквих прекршаја или недозвољених игри у казненом простору. Као да су судије изгубиле самопоуздање у доношењу одлука јер се сада брже-боље све лако може видети гледањем снимка који ће након неколико понављања учинити да уоче и оно што се није ни догодило. Други аспект приче је да се барем половина голова више не може прославити, а да се не зна да ли ће судија тај гол након неколико минута и поништити. Готово да се полако губи спонтаност у тим тренуцима, и као да сви чекају и гледају у судију и његове консултације са колегама из ВАР собе. Заправо, и играчи су почели да сумњају у себе, и у то да могу слободно да прославе гол. Да не причамо да слично реагују и кладионичари који више нису сигурни да ли да прослављају добитак или да тугују за промашеним. И док у часовима доколице у MerkurXtip-у чекате да видите да ли ће вам утакмица коју гледате омогућити добитак који сте толико дуго прижељкивали, ВАР ће вам све то вероватно покварити на овај или онај начин, у то немајте сумње.
Са треће стране, можда и најбитније – спонтаност у фудбалској игри између играча, дешавања на терену и суђења је потпуно нестала, те се чини као да се људски фактор полако искључује са терена, односно као да постаје сувишан. Да се разумемо – сви грешимо, а самим тим и судије, и то је саставни део игре. Без тих људских несавршености не би било ни хомо луденса као таквог, па ни саме игре. Природно је тежити да тих грешака буде што мање. Но, многи моменти не би остали запамћени у фудбалском свету да је могло да се враћа у бескрај и назад, и да је све било надохват свезнајуће видео руке. Просто, то није фудбал у својој бити и несавршености, и то није човек који има природну потребу да се игра и да греши ма колико се то неком другом не допадало. Правила су ту да се поштују, то је тачно, и судије су ту да ту игру учине поштеном, али склоп околности који је можда довео до неке погрешне одлуке би некада можда требало оставити таквим, несавршеним и погрешним. То је оно што нас чини људима, макар били и учесници у фудбалској игри. У неким другим и другачијим играма као што је то казино би то можда било немогуће јер је она постављена на другачијим основама. Али фудбал зато и носи толико дражи у себи, и не би требало да тој споредној ствари на свету многима толико драгој и битној одузимамо оно што је таквом и чини.
