U Srbiji postoji hleb za svaku priliku – od pogače za novorođenčad, preko slavskog kolača do hlepčića u čast umrlih.
Prvi obredni hleb mešen njemu u čast, čovek ne jede jer je beba, a poslednji jer više nije među živima.
Ceo život čoveka na ovim prostorima odvija(o) se između dva hleba, pogače povojnice za tek rođenog i hlepčića poskurica u čast umrlog.
A između njih su važni životni događaji i svečanosti, i skoro svaku prati neka vrsta obrednog hleba.
To su pogača za krštenje bebe, zatim postupaonica kad dete napravi prvi korak, pa pogača za proševinu devojke, negde i mladina i „kumovska“, onda kolačići za Mladence. U međuvremenu, na stolu su slavski kolač, Vaskršnji, česnica za Božić, kolač koji ljudi dele sa svojom stokom, vasilica za „srpsku“ Novu godinu.
„Priča o hlebu je priča o nama samima“, kaže za BBC na srpskom Violeta Cvetanoska, kustos etnolog Narodnog muzeja Kraljevo. Jel ovo bio direktni citat? Mogu da stavim u navodnike? Ako nije, nema veze, samo ćemo ih obrisati.
Povojnica za dobrodošlicu – na svet i u kuću
Cvetanoska je dete pekara.
„U našoj kući su se mnogi od tih hlebova pravili, neki se i danas spremaju u celoj Srbiji, ali na terenu sam saznala i za one zaboravljene“, kaže Cvetanoska.
Istraživala je obredne hlebove pravljene u centralnoj Srbiji tokom druge polovine 20. veka. Saznanja je predstavila u nekoliko gradova na izložbama pod nazivom „Priča o hlebu“ – ova priča počinje od prve pogače u životu.
Zove se povojnica i pravi se bez kvasca, s malo sode- bikarbone. Rođake bi je spremale i donosile u kuću gde je rođena beba, pa bi je svi zajedno jeli. Uglavnom je bila bez ukrasa.
Ukoliko je na svet došlo žensko dete, pogača je prvo davana muškom da zagrize, kako bi sledeća beba u kući bila dečak, naslednik.
[wonderplugin_slider id=181]
„Povojnica simbolički predstavlja bliskost sa hlebom od rođenja i čin uvođenja deteta u širi krug zajednice“, pojašnjava etnološkinja.
Kvasac
- Kvasca nekada nije bilo u prodaji.
- Žene su ga spremale od jabukovog sirćeta. Testo se zamesi i ostavi jedan komad koji se uvalja u brašno i čuva na toplom mestu, za novi hleb.
- Pekari su maju, domaći kvasac, pripremali i od trave, koja se zamesi sa brašnom i vodom. Stavi na toplo mesto da se ukiseli, saznala je Cvetanoska.
Postupaonica za prvi korak
Kada dete treba krstiti, spremana je pogača ukrašena trakama od testa. Na nju su stavljani jabuka, novac i vezeno platno, kao simboli zdravlja i blagostanja. Ovaj obredni hleb donosio je kum i lomljen je pre početka svečanog ručka.
A kad dete načini prvi samostalni korak, majka bi spremala pogaču postupaonicu. Za nju ni sama etnološkinja nije znala, čula je od žena iz kraljevačkih sela.
„Majka za taj dan priprema pogaču na koju ređa ukrase od testa u obliku čekića, srpa, knjige i drugih predmeta koji ‘predskazuju’ budući život deteta.
„Hleb se stavi na nisku stolicu, a dete pusti da mu samo priđe. Ukras koji uzme sa pogače je predskazanje života i zanimanja mališana“, objašnjava Cvetanoska.
Pogače za mladu
Godine prolaze i vreme je za proševinu devojke i još jedan hleb, tačnije pogaču. Pravljena je bez kvasca, sa malo praška za pecivo ili sode bikarbone i soli. Ukrašavana je vunicom vedrih boja i ogledalcetom, kako bi mlada u njoj mogla da se ogleda.
„Crvena vunica ‘na radost’, žuta da budu ljubomorni, ne na druge nego na sebe, da bi se sačuvali od iskušenja. Dodavane su i bombone kako bi pogača bila što bogatija. Kada je devojka isprošena, prijatelji lome kolač i ljube se preko njega“, objašnjava Cvetanoska.
Kragujevački pekar Dragomir Stojković kaže za BBC na srpskom da mu često naručuju i takozvanu mladinu pogaču. Pretpostavlja da je nekada njena svrha bila da pokaže umešnost udavače, a ne pekara. Danas služi mahom za prikupljanje novca od gostiju svadbenog veselja.
„Sastav većine tih hlebova je sličan, razlikuju se po ukrasima. Na mladinoj pogači su ženski motivi, najčešće cveće. Čest detalj je golub, kao nosilac dobrih vesti ili dva goluba, simbol zaljubljenih“, kaže pekar.
I hleb za mladence, na Mladence
Godišnjica braka nema obredni hleb jer nekada to nije bio značajan datum ni samim mladencima. Ali, slavljeni su, i danas se slave, Mladenci. Reč je o hrišćanskom prazniku Svetih 40 mučenika sevastijskih, koji se obeležava 22. marta. Ovo je praznik onih koji su se venčali nakon tog datuma prethodne godine.
Tada se mese kolači mladenčići.
„Premazivani su medom kako bi mladencima brak bio sladak, pa deljeni ukućanima i komšijama. Ponegde je u domaćinstvu gde je nedavno stigla snaha spreman i jedan mladenčić više, namenjen njenom nerođenom detetu“, objašnjava Cvetanoska.
Od prvog dana zajedničkog života mladi bračni par počinje zajedno da obeležava krsnu slavu, Božić, Uskrs. Svako slavlje prati po jedan obredni hleb.
Slavski kolač – molitva u testu
Slavski kolač mešen je od čistog pšeničnog brašna sa osveštanom vodicom.
„On je tipična hlebna žrtva, koja poreklo ima u prehrišćanskim vremenima, a prinosi se u znak zahvalnosti božanstvu i zaštitniku na bogatoj žetvi.
„Ritual okretanja kolača po suncu, sleva nadesno, pokazuje da okrugli obredni hleb simboliše sunce“, razjašnjava Cvetanoska.
Kolač je ukrašen figurama od testa u obliku grožđa, ptica, klasja. Obavezni deo ukrasa je otisak poskurnika (slovo), koji se stavlja na sredinu kolača ili sa strane.
Dragomir Stojković troši sate samo da bi ukrasio nečiji slavski kolač, a kaže da je potrošio dane istražujući etnološku literaturu o tome kako figure od testa treba da izgledaju. Jer to je više od ulepšavanja, kaže pekar.
„Kolač je oivičen pletenicom, kao oblacima. Ukrasi na njemu su poruka, molba domaćina upućena nebesima. Slavski kolač je beskrvna žrtva kojom domaćin poručuje svecu – nudim ti, žrtvujem, pogaču i molim za ovo što je na njoj ‘napisano'“, kaže Stojković.
A poruka pisanih ukrasima od testa može biti mnogo.
„Cveće je simbol zdravlja, lepote i mladosti. Žito je simbol bogatstva, posadiš zrno, nikne klas. Ptica simbolizuje sveti duh i dobre vesti. Vinova loza znači nastavak porodične loze.
„Zbog toga mi je bitno šta će na mom kolaču biti ‘napisano’, na kolaču domaćina koje ne želim da izneverim“, kaže Stojković.
Svaka figura od testa pravi se na određenoj temperaturi, nekada satima. Zrna grožđa ne smeju da se peku ispod 200 stepeni, da bi se spojila u grozd. Zrna iz klasa pšenice suše se na manje od 100, jer ne smeju da popucaju i izgube oblik.
Treba naći način i za prirodno bojenje ukrasa, šećerom, solju i temperaturom, objašnjava pekar.
Hlebovi za ovce, krave i konje
Centralni praznik u godišnjem ciklusu običaja jeste Božić i tada se pravio veliki broj obrednih hlebova, među kojima posebno mesto zauzima česnica, objašnjava Cvetanoska.
„Mešena je od pšeničnog ili projinog brašna, bez soli, s vodom koja se donosila pre izlaska sunca. Bila je ukrašena figurama od testa, u nju su stavljana razna znamenja – novčić, žitno zrno, ljuska od jajeta, bosiljak. Česnice su svečano lomljene za vreme ručka i svaki ukućanin bi dobio po komad“, kaže etnološkinja.
Onome što čovek nađe u česnici predskazuje kakva će biti godina – to svi znaju. Ali, malo ko zna da su o Božiću spremani i obredni hlebovi namenjeni stoki. Cvetanoska objašnjava da su u pitanju figuralni hlebovi. Simbolizuju domaće životinje, ali i alatke, useve, kuću.
„Najčešći su ‘njiva’ – izbrazdana pogača namenjena zemlji i usevima, ‘makaze’ – hleb za ovce (čija vuna je zarada), kolač sa četiri kružića namenjen kravama i šupalj kolač konjima. Ujutru na Božić, domaćin je odlazio u štalu i životinjama nosio hleb. Polovinu svakog je davao stoki, drugu vraćao ukućanima. To je običaj koji i danas živi“, kaže Violeta Cvetanoska.
Objašnjava da su ovi hlebovi zapravo način povezivanja čoveka sa svetom oko nas.
[wonderplugin_slider id=174]
Vasilica, vaskršnji kolač i poslednji hleb
Na Mali Božić, odnosno za „srpsku“ Novu godinu, pripreman je kolač sličan česnici. Nazivali su ga vasilica jer se ovog dana obeležava i Sveti Vasilije. Ukrašavan je pupoljkom šljive ili jabuke i drvenim grančicama zove ili drena, uvezane sa po tri crvena konca – oni predstavljaju Svetu trojicu.
A onda sledi Vaskršnji kolač, na dan koji je uz Božić smatran najznačajnijim hrišćanskim praznikom. Ovaj je kolač okruglog oblika, sa jajetom u sredini. Ono simbolizuje plodnost, kaže Cvetanoska.
I tako sve do poskurica
„U kraljevačkom kraju, na zadušnice žene pripremaju poskurice, male okrugle hlepčiće od pšeničnog brašna, ranije bez kvasca, a danas sa njim.
„Imaju utisnut simbol – krst sa slovima IS HS NI KA. Poskurice su na grobu deljene uz sveću“, objašnjava Cvetanoska.
Tain: Hleb koji prati u rat
Svi oni, od povojnice do poskurica, jesu obredni hlebovi, imaju simbolično i religiozno značenje, ali koliki je značaj hleba na ovim prostorima možda još upadljivije pokazuje jedan „običan“.
Postao je najpre amajlija vojnika, pa ušao u legendu i muzej. Zove se tain i pomogao je srpskoj vojsci u Velikom ratu da opstane.
U Muzeju Ponišavlja čuva se tain umešen 1912. godine, koji je vojniku Aleksi Zdravkoviću bio amajlija u Balkanskim i Prvom svetskom ratu.
Aleksu je majka zavetovala da prvo vojničko sledovanje, odnosno tain, ne pojede. Verovala je da će ga taj hleb čuvati od smrti. Vojnik se iz ratova vraćao sa hlebom i odličjima.
Tain nije zaboravljen, sprema se i danas. Dragani Bamdad iz sela Đuriselo kod Kragujevca, koja ga mesi, pomaže da izdržava decu.
„Receptura je narodna. Tain je pripreman još u manastirima. Suština ovog hleba je u tome da daje snagu i vitalnost.
„Pravi se od ražanog, oko 70 odsto, i belog brašna. Dodaje se prstohvat soli, kašika meda i suvi kvasac. Testo se zamesi i stoji 12 sati. U sledećih osam do 10 još nekoliko puta ga treba premesiti“, objašnjava Dragana.
Kaže i da iz poštovanja prema hlebu koji je održao srpske vojnike, koristi starinske posude, kakve su se nekad upotrebljavale.
„Domaći hleb podseća nas na majku i miriše na detinjstvo. Posebnu počast odajem hlebu, posebno tainu, koji sada hrani i moju decu“, kaže Dragana Bamdad.
Hleb kao opstanak i kao svetinja
Nameće se pitanje zašto je hleb toliko značajan da „prati“ i rođenje Hrista i rođenje čoveka, i vaskrsenje Hrista i smrt čoveka, i slavljenje sveca- zaštitnika porodice i sve značajne „stanice“ u životu – prvi korak, krštenje, proševina, udaja.
Cvetanoska odgovara da je hleb i hrana i blagoslov.
„Hrana je jer ako u kući ima bar hleba, soli i vode to znači da nema gladi, znači opstanak“, kaže Cvetanoska.
„Sve se vrti oko hleba, i u prenesenom značenju i bukvalno. On se prvi stavlja na trpezu, slavski kolač je nasred stola, hleb je pečen na ognjištu u centralnom delu kuće.
„Kad je seljak išao u varoš, u torbi je imao bar parče hleba. On je i znak bliskosti i poverenja između domaćina i gosta, kome se nudi hleb i so“, objašnjava ona.
Hleb je i simbol vere.
„Posejano zrno žita simbol je vaskrsenja jer će u zemlji proklijati, raspasti se i iz njega izrasti klas koji donosi mnogo više zrna. Zato je hleb jedna od najvećih svetinja i važan religijski simbol hrišćanstva.
„Podsetiću i na ‘Hleb naš nasušni daj nam danas’. Takođe, posle vaskrsenja, dok se Hristos javlja učenicima, govori o potrebi za hlebom, zajedničkom lomljenju i jedenju hleba“, pojašnjava Cvetanoska.
Značaj hleba ogleda se i u jeziku, pa tako znači i dobrotu jer je neko „dobar kao hleb“, praštanje jer „ko tebe kamenom, ti njega hlebom“, ali otkriva i više ciljeve, jer – „ne živi se samo o hlebu“.
