На питање о реакцији тела при помисли на нуклеарни рат нема јединственог одговора. Како ћемо реаговати зависи од тога које ставове имамо о појму нуклеарног рата или нуклеарне бомбе, јесмо ли довољни стари да имамо икакво искуство везано уз нуклеарне катастрофе (нпр. Чернобил), које је наше искуство с ратом, које додатне стресове доживљавамо у животу, какви су нам психофизички капацитети и о низу других фактора.
Могуће је да ће неки људи при помисли на нуклеарни рат доживети оно што називамо хиперпобуђеност. Помисао на могућност глобалне катастрофе изазване нуклеарним ратом може нас јако узнемирити, но не само на емотивном нивоу. На физиолошком нивоу тело у свом нервном систему покреће одговоре на претњу нуклеарним ратом у облику реакције „бори се или бежи“ и ако смо довољно пута и довољно снажно били застрашени, можемо реаговати на претње (замишљене или стварне) врло брзо и врло интензивно.
То може значити да ће нас преплавити страх и анксиозност при помисли на нуклеарну катастрофу, да нећемо моћи да будемо на миру, да ће нам се убрзати дисање и пулс, да ћемо осећати „навалу адреналина“, да ће нам се мишићи у телу напети како бисмо их могли ангажовати за спашавање.
Тело није створено да би у овом стању било дугорочно, једноставно то не подноси и треба одмор и опуштање, па ако такав надражај постоји дуго, могу се јавити и компликације, можемо на пример почети да патимо од несанице јер се не можемо опустити, бити иритабилни па чак и бесни те прилично импулсивни (јер се подигнута енергија намењена спашавању негде треба ангажовати и избацити), можемо имати главобоље па чак и пробавне сметње јер се пробава догађа само у стању релаксације (сећате ли се помало изгубљене навике одмора након ручка?).
Ако физиолошки стрес потраје, могу се чак развити и озбиљније болести јер наш нервни систем прожима све органе у телу.
Замрзавање
Хиперпобуђеност није једини сценарио у оваквој ситуацији. Страх од рата може бити толики да нас „замрзне“ и онемогући нам нормално функционисање. Можемо имати осећај да се не можемо покренути, да смо напети, да не можемо да се концентришемо и адекватно одговоримо на уобичајене дневне изазове, да одбијамо да учествујемо у нечему у чему смо до јуче уживали.
Наш ум, надаље, може отићи у свет маште и порицања како не бисмо морали да се носимо с неизвесношћу и оним што нам је тешко. У крајњим случајевима, можемо ући у колапс, својеврсно одустајање, потпуни мањак енергије и смисла. Но, важно је знати да оваква стања која су повезана с великим стресом нису обележја карактера, не говоре о томе јесмо ли слаби, лењи, депресивни. Она говоре да је наш нервни систем толико преплављен да не може да носи интензитет побуђености.
Нико не жели да доживи разарање, но будући да над тиме немамо контролу, треба се окренути ономе над чему имамо. Окренимо се другим људима за подршку, отворимо се и разговарајмо о ономе што нас преплављује, узимајмо паузе за релаксацију од изазова и напетости и истражимо шта је то што нам у животу доноси и најмања задовољства и угођај.
