Hrana i zdravlje: Šta se dešava vašem mozgu kad iz ishrane izbacite šećer

"Skidanje" sa šećera ume da bude veoma neprijatno

262
Foto: Pixabay

Kad imate visok nivo šećera u ishrani, poznato je da je to loše po vaše zdravlje, ali potpuno ga izbaciti takođe ume da bude teško, naročito zato što to može da izazove širok dijapazon neprijatnih simptoma.


Možda će vas iznenaditi da unošenje šećera (u Velikoj Britaniji, ali i drugim razvijenim zemljama sveta makar) zapravo u protekloj deceniji postojano opada.

To bi moglo da se dešava iz raznih razloga, kao što je promena u ukusima i načinu života, sa porastom popularnosti dijeta sa unosom male količine ugljenih hidrata, kao što je keto, u poslednjoj deceniji.

Bolje razumevanje opasnosti unosa viška šećera po naše zdravlje takođe je možda uticalo na ovaj pad.

Smanjenje unosa šećera ima očigledne koristi po naše zdravlje, kao što je smanjeni unos kalorija, što može da pomogne kod gubitka kilograma i poboljšanog zdravlja zuba.

Ali ljudi se nekad žale na negativne nuspojave kad pokušavaju da jedu manje šećera.

Među tim simptomima su glavobolja, zamor i promene raspoloženja, koji su obično privremeni. Razlog za te nuspojave trenutno nije do kraja objašnjen.

Ali je verovatno da ovi simptomi imaju veze sa tim kako mozak reaguje kad je izložen zašećerenoj hrani – kao i sa biologijom „nagrade“.

Ugljeni hidrati dolaze u nekoliko oblika – između ostalog i kao šećer, što na prirodan način može da se desi u raznim vrstama hrane, kao što je fruktoza u voću i laktoza u mleku.

Stoni šećer – poznat kao saharoza – može da se pronađe u šećernoj trsci, šećernoj repi i sirupu javora, dok su glukoza i fruktoza glavni sastojci meda.

Kako je masovna proizvodnja hrane postala norma, saharoza i drugi šećeri sada se dodaju hrani da bi bila ukusnija.

Pored poboljšanog ukusa i osećaja „izdašnosti“ kod hrane koja ima veći nivo šećera, šećer takođe vrši snažan biološki uticaj na mozak.

Ovi efekti su toliko značajni da je to čak dovelo do rasprave da li možete da budete „navučeni“ na šećer – iako se to još aktivno proučava.

Saharoza aktivira receptore slatkog ukusa u ustima, što na kraju dovodi do lučenja hemikalije po imenu dopamin u mozgu.

Dopamin je neurotransmiter, što znači da je to hemikalija koja prenosi poruke između nerava u mozgu.

Kad smo izloženi stimulansu nagrade, mozak reaguje tako što luči dopamin – zbog čega se on često naziva i hemikalijom „nagrade“.

Nagrađujući efekti dopamina najčešće se sreću u delu mozga vezanom za zadovoljstvo i nagradu.

Nagrada upravlja našim ponašanjem – što znači da smo motivisani da ponavljamo ponašanje koje izaziva lučenje dopamina.

Dopamin može da nas navede da tražimo hranu, kao što je brza hrana.

Eksperimenti i na životinjama i na ljudima pokazali su koliko snažno šećer aktivira te puteve nagrađivanja.

Naglašena slatkoća prevazilazi čak i kokain u pogledu interne nagrade koju izaziva.

Šećer može da aktivira te puteve nagrađivanja u mozgu bilo da se oseti u ustima ili luči u krvotok, kao što su pokazale studije na miševima.

To znači da njegovo dejstvo zavisi od slatkog ukusa.

Kod pacova, postoje čvrsti dokazi da unošenje saharoze zapravo može da promeni moždane strukture koje aktiviraju dopamin, kao i da promeni emocionalno procesuiranje i modifikovanje ponašanja, i kod životinja i kod ljudi.

Očigledno je da šećer može da ima snažno dejstvo na nas.

Zbog toga ne iznenađuje javljanje negativnih efekata kad jedemo manje šećera ili ga u potpunosti izbacimo iz ishrane.

I mentalni i fizički simptomi primećeni su tokom ove rane faze „šećerne apstinencijalne krize“ – uključujući depresiju, anksioznost, mentalnu zamagljenost i žudnju za hranom, uz glavobolje, zamor i vrtoglavicu.

To znači da „skidanje“ sa šećera ume da bude veoma neprijatno, i mentalno i fizički, što bi nekima moglo da oteža pridržavanje promenjenog režima ishrane.

Osnov ovih simptoma nije opsežno proučavan, ali je vrlo verovatno da su povezani sa putevima nagrađivanja u mozgu.

Iako je ideja „navučenosti na šećer“ kontroverzna, dokazi kod pacova ukazuju na to da, kao i druge adiktivne supstance, šećer može da izazove maratonsko uzimanje, žudnju i anksioznost usled apstinencijalne krize.

Druga istraživanja kod životinja pokazala su da su efekti zavisnosti od šećera, apstinencijalna kriza i recidiv slični onima kod droga.

Ali većina istraživanja koja postoje u ovoj oblasti rađena su na životinjama, tako da je trenutno teško reći da li isto važi i za ljude.

Putevi nagrađivanja u ljudskom mozgu ostali su nepromenjeni evolucijom – a vrlo je verovatno da mnogi drugi organizmi imaju slične puteve nagrađivanja u svom mozgu.

To znači da se biološki uticaj šećerne apstinencijalne krize primećen kod životinja verovatno dešava u određenoj meri i kod ljudi, zato što naš mozak ima vrlo slične puteve nagrađivanja.

Kad se šećer izbaci iz ishrane, rapidno smanjenje dejstva dopamina na mozak verovatno utiče na normalno funkcionisanje mnogih različitih moždanih puteva

Iza simptoma kod ljudi koji izbace ili smanje šećer u ishrani gotovo sigurno stoji promena u hemijskoj ravnoteži mozga.

Kao što učestvuje u nagradi, dopamin takođe reguliše hormonsku kontrolu, mučninu i povraćanje, i anksioznost.

Kad se šećer izbaci iz ishrane, rapidno smanjenje dejstva dopamina na mozak verovatno utiče na normalno funkcionisanje mnogih različitih moždanih puteva, što objašnjava zašto ljudi prijavljuju ove simptome.

 

Iako je istraživanje šećerne apstinencijalne krize kod ljudi vrlo ograničeno, jedna studija pružila je dokaze za simptome apstinencijalne krize i povećanje žudnje za šećerom nakon što je šećer izbačen iz ishrane gojaznih adolescenata.

Kao i kod bilo koje druge promene ishrane, ključno je istrajavanje.

Ako želite da smanjite šećer u ishrani na duže staze, pregrmeti prvih nekoliko teških nedelja je ključno.

Važno je, međutim, prihvatiti i da šećer nije sam po sebi „loš“ – već da ga samo treba jesti umereno, uz zdravu ishranu i vežbu.

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here