За разлику од многих култура које су прешле дуг пут из прекоморских земаља до овдашњих пијаца и маркета, рен је аутохтона европска биљка.
Према истраживањима, јели су га још преци Викинга, а налазио се и на трпези Римљана, оних сиромашнијих, пошто је у то доба био самоникла биљка, без сумње јефтина, која се сама од себе појављује у неком влажном кутку баште.
Горке сузе и револуција црева
Велики листови, опорог укуса, користили су се као зачин за салате и јела од зеља, а корен одавно заузима важно место у исхрани овдашњег становништва. Тај корен, некада дужине до једног метра, одлично се чува у траповима током зиме и обогаћује исхрану изразито љутим укусом. Кад се ренда, јер за јела је потребан уситњен рен, изазива горке сузе, исто као црни лук. Једе се као прелив или сос уз месо или као салата, обавезно комбинован са већом количином павлаке, јер снажан укус може да изазове „револуцију“ у органима за варење.
Доспео је на све континенте и једе се у разним варијантама, од прилога уз куване виршле до јапанских „васаби“ варијанти уз специјалитете од рибе и пиринча.
Инхалација водом од рена
Осим улоге моћног зачина, има и лековита својства, која су одавно запажена, а до данас и научно потврђена. Садржи пет пута више Ц витамина него поморанџа и сматра се природним антибиотиком. У народној медицини коришћен је за лечење болести плућа, гихта, реуме, за избацивање песка и камена из бубрега и за чишћење дисајних путева.
Прокуван у вину или води, нарендан као облога, или помешан са медом, наренданом цвеклом и шаргарепом, решавао је многе здравствене проблеме некадашњих пољопривредника, али и осталих у проблему. Пили су воду од прокуваног рена или се инхалирали оваквом водом, или га јели уз оброк или у комбинацији са другим лековитим средствима, а сваки од ових начина уживао је велико поверење. Приступачан (јер могао се наћи и у оближњој шуми) коришћен је да ублажи и спречи астматичне нападе, као и за чишћење крвних судова.
Народ је веровао да у комбинацији са „старом“ сланином може да излечи туберкулозу, у оно доба неизлечиву болест, забележио је Васа Пелагић, илуструјући колико је поверење ондашњи човек полагао у ову биљку. За сваки од ових начина лечења користио се рен из природе, ишчупан из баште или са окућнице, не онај из теглице.
У зимници зарад одржавања природне боје?
Народ је такође сматрао да рен избељује кожу – важан атрибут лепоте у давно доба, уклања митисере и бубуљице, а делује и на јачање косе. Стручњаци ипак упозоравају да са оваквом употребом рена треба бити веома опрезан. Међутим, у исхрани је добродошао, може се узимати као природно средство за јачење имунитета и опште отпорности организма и свакодневно, ко воли и наравно у малим количинама.
Од давнина је познат и данас важи обичај да се на дно велике тегле за зимницу најпре ставе два комадића рена, па ће зимница задржати лепу природну боју и неће се кварити, а добиће и специфичан укус који многи воле. Овако рен доспева у тегле са краставцима, цвеклом и другим поврћем.
Као рен и треница
Народ је рену приписивао и заштитно дејство против „злих очију“, или урока па би тихо рекао рен ти у очи! оном ко се упадљиво загледао у дете или добро угојено марвинче.
„Љут/а к’о рен“, каже се за особу пргаве, нагле нарави, док се израз „рен и треница“ употребљавао у Банату за укућане или брачне другове који се много свађају, а нико неће да попусти.
„Натрљати (нарендати) рена под нос некоме“, значило је озбиљно га искритиковати, нарочито подсећањем на давне грешке. Такође постоји веровање да лист и корен рена терају штеточине од куће и из баште, зато га треба увек имати у близини.
Свој углед из давних времена рен је у потпуности оправдао, па се данас озбиљно гаји, истина више као омиљени зачин него за лек.
