Majke, psihološkinje i ginekološkinje govore o borbi protiv depresije nakon porođaja.
Majka i dete – specijalna veza, ali ne uvek bez poteškoća
Najsrećniji dan u Tamarinom životu bio je dan kada je dobila ćerku. Najnesrećniji je usledio četiri meseca kasnije – kada je osetila da „ne može da se brine o detetu“.
„To je kao osećaj propadanja, kao da ne možete da stojite na nogama, a kamoli da nahranite bebu. Kao da će ona umreti bez vas, a vi tu ne možete ništa. „Onda kreću najteže misli…“, kaže ona.
Tek tri meseca kasnije Tamara je potražila pomoć i shvatila da pati od postporođajne depresije. Danas se trudi da razgovara sa što više prijateljica o tome – da se njen osećaj ne bi ponovio nekoj drugoj ženi.
Svaka peta porodilja u Srbiji pati od postporođajne depresije, pokazuju podaci Svetske zdravstvene organizacije.
„Mi smo i dalje patrijarhalna sredina u kojoj se i dalje više slušaju babe, tetke i mame i to kako su one radile od lekara“, objašnjava za BBC na srpskom Tatjana Vesović, načelnica ginekologije u Vršcu.
„Čim se žena oseća loše – odmah se konstatuje da je ‘luda’ i savetuje joj se da se smiri. Tome moramo da stanemo na put.“
Psiholozi se u Srbiji uglavnom plaćaju, a u državnim ustanovama nije dobro organizovan sistem podrške, pa ne postoje zvanični podaci o broju žena iz Srbije koje se bore sa ovim problemom, kaže za BBC Jasmina Mihnjak, psihološkinja, babica i koordinatorka centra Bebac.
„Svi se bave bebom, a gotovo niko mamom. Čak i da potraži pomoć, ne postoji trag o tome“, kaže Mihnjak.
„Dobila si najlepši poklon, šta se žališ“
„Ne znam šta je gore – što mi je loše ili što mi niko ne veruje“
Tamara je danima ležala u krevetu i samo plakala.
„Nisam smela da ustanem jer mi se činilo da će se nešto užasno dogoditi.“
Suprug je primetio da se nešto čudno dešava, ali Tamara kaže da je njegov odgovor bio da je ona „samo umorna jer ne spava dovoljno“. Ponudio se da pomogne više, ali ni to nije pomoglo.
Kada je otišla da se požali majci, ona joj je rekla da je „to sve normalno“.
„’Dobila si najlepši poklon, šta se žališ?’, ‘Nemoj to nikome da pričaš, pomisliće da si luda’ i ‘Tako je bilo svima’ – ovo su bili odgovori koje sam dobijala od ljudi iz okoline.
„Kada se porodiš, svi od tebe očekuju samo da budeš presrećna. Ako nisi – pomisliš da si loša majka.
„Činilo mi se da tonem“, opisuje Tamara.
Prva linija pomoći bila joj je ginekološkinja koja je na redovnom pregledu primetila da se Tamara trese, ne sme da pogleda i drži bebu i dala joj uput za psihologa.
Ginekolozi često prepoznaju postporođajnu depresiju kod porodilja u porodilištu ili kasnije na pregledima, kaže za BBC na srpskom Tatjana Vesović, načelnica ginekologije u Vršcu.
„Žene malo znaju o tome šta ih čeka, a ostatak porodice zapravo nema nikakvu predstavu. Zato, kada prepoznaju promene u ponašanju – ne znaju kako da reaguju i to doživljavaju kao nešto nenormalno, zbog čega je glavni krivac – majka.
„Zato se često dešava da im ne padne na pamet da idu kod psihologa ili psihijatra, već je prvi kontakt sa pomoći – ginekolog ili čak patronažna sestra koja dolazi da pomogne oko bebe.“
Doktorka Vesović u Vršcu predaje i u školi roditeljstva, ali kaže da je sa psihološkim timom uvela i pitanje „o kome se ne govori“.
„Za učenje disanja, prepovijanja i dojenje – budući roditelji, ali često i zdravstveni radnici, mahom misle da te škole roditeljstva služe za ovo.
„Istina je da malo ko govori o bejbi bluzu i postporođajnoj depresiji. Onda dobijemo situaciju da žene preko interneta pretražuju dijagnozu i tek tada shvataju da je ono što im se dešava normalno, odnosno da se dešava i drugim ženama. “
Tamara nije smela ni da pogleda ni da drži dete.
Bejbi bluz i postporođajna depresija – gde je razlika
Društvo često ne konstatuje da majka boluje od postporođajne depresije zato što mnogi misle da je u pitanju ‘samo’ bejbi bluz.
To je promena raspoloženja koje porodilje osećaju neposredno nakon porođaja. Bejbi bluz je verovatno posledica iznenadnih hormonskih i hemijskih promena koje se dešavaju u telu posle porođaja, , navode na NHS, najvećem britanskom portalu o zdravlju koji finansira Ministarstvo zdravlja Velike Britanije.
Simptomi bejbi bluza:
„Preplavljenost“ emocijama i plakanje bez očiglednog razloga
Osećaj razdražljivosti ili napetosti
Loše raspoloženje
Anksioznost i nemir
Svi ovi simptomi su normalni i obično traju samo nekoliko dana.
Emocionalni pokazatelji postporođajne depresije:
Gubitak interesa za bebu
Osećaj beznađa
Plakanje koje ne prestaje
Osećaj da ne možete ni u čemu da uživate
Gubitak memorije ili nesposobnost koncentracije
Preterana anksioznost oko bebe
Dodatni znaci postporođajne depresije:
Napadi panike
Nesanica
Ekstremni umor
Sveobuhvatno mentalno stanje
Gubitak apetita
Rizici od postporođajne depresije:
Ako ste vi ili neko iz vaše porodice imali problem sa depresijom
Ako je trudnoća bila neplanirana ili neželjena
Ako imate bračnih problema
Ako ste doživeli velike promene u životu dok ste bili u drugom stanju (recimo selidbu u drugi grad, gubitak posla…)
Ako ste imali težak porođaj
Ako imate probleme sa štitnom žlezdom
*NAPOMENA: Postporođajna depresija može da se javi i ako ne postoji ni jedan od ovih pokazatelja
Slutiti najgore
Slučaj samoubistva žene u Subotici u julu – svega dva meseca nakon što se porodila – za psihološkinju Jelenu Ružičić iz Centra za mame, predstavlja takođe stravičnu mogućnost.
„To nije toliko čest scenario, ali je svakako jedan od mogućih ishoda. Pogotovo ako žena ima osećaj da nema kome da se obrati.
„Postnatalnu ili postporođajnu depresiju treba razlikovati od bejbi bluza. Bejbi bluz traje nekoliko nedelja i dešava se velikom broju žena. I prođe.
„Depresija ne prolazi tako lako i još bitnije, najčešće ne prolazi sama od sebe.“
U Srbiji se generalno društvo malo bavi psihološkim depresijama, ali i anksioznošću i promenama raspoloženja koje se događaju porodiljama, objašnjava psihološkinja Jasmina Mihnjak.
„Sve se to još pogorša nakon porođaja. U lekarskim timovima u manjim porodilištima nema psihologa.“
Škole roditeljstva i patronažna sestra, dodaje Mihnjak, tako postaju „prva linija pomoći“ u slučajevima depresije.
„Pitanje je da li je patronažna sestra obučena da to prepozna. Žene kada idu u školu roditeljstva tu nađu prijateljice i tako se međusobno bodre.
Tamara je u jednom trenutku napravila grupu od četiri žene „koje su se sastajale ponekad, a najviše dopisivale u grupi koja se zvala ‘Budi dobro’ na Vajberu“.
„Kada sam to prošla i oporavila se, došla mi je prijateljica sa sličnim problemima. Stalno smo se dopisivale. Onda se javila njena poznanica i tako je krenulo.
„Čim vidiš da se to i drugima dešava i da nisi loša majka zapravo – to je prvi korak da ti bude bolje.“
