Индустријска храна је нужно зло, јер су сви постали лењи да кувају

Професор др Зоран Вујчић о исхрани деце

229
Фото: Canva

Имајући у виду то да су читатељке (и) мајке, често збуњене опречним информацијама које им долазе са разних страна – што од педијатара, другарица, мама, са интернета… решили смо да од стручњака потражимо одговоре на нека питања која муче све младе маме.


Професор др Зоран Вујчић редовни је професор на Хемијском факултету у Београду. Биохемичар, заљубљеник у храну, блогер, борац против митова о храни, надрилекарства, заблуда и конфузија које је интернет доба унело у наше животе (поред свега доброг што нам је донело), говори за Зелену учионицу о храни коју данашња деца једу, заблудама које нас могу коштати здравља, индустријској и органској храни…

Кад и како почиње ваша „борба” против заблуда у које масовно верујемо?

– Моја супруга је заправо “крива”. Свакидашња саопштења портала о чудотворној храни и козметици, третманима којекаквим опасним хемикалијама у борби против рака су ме довољно иритирала. Уз то и начини храњења, савети квази нутрициониста И вечита препорука да се једе жути шећер, Хималајска со и сличне небулозе су ме већ довеле у ексцитовано стање. Окидач је био тадашњи “бум” коњски шампон, који је неко почео да продаје као чудесни шампон за раст косе. Моја супруга ми је рекла да нешто напишем на ту тему. Пронашао сам блог као начин да комуницирам с људима и да са хемијске стране покушам да појасним где се греши и ко им продаје маглу.

Да почнемо од вечите дилеме и добро познатог „тако су и нама и шта нам фали”. Где су наше мајке и баке највише грешиле у исхрани деце и шта данашње мајке морају да раде другачије?

– Ранија исхрана је била квалитетнија, јер су сировине просто биле квалитетније. Данас се купује у супермаркетима, на пијацама које нису ни изблиза задовољиле минималне хигијенске стандард, у продавницама пре бих рекао нездраве, него здраве хране. Воће и поврће се бере пре физиолошке зрелости због чега нема пуну нутритивну вредност. Идеја је само да се роба очува, а не да буде квалитетна. Моја бака није грешила. Јели смо све од спанаћа (кога сам одувек мрзео) до меса и воћа. Није било изобиља, нити слаткиша у свакој прилици и на сваком киоску. О злу кока-коли и да не говорим. Индустријско смеће од хране радо и мајке купују деци, мислећи да им чине неко добро. А као врхунац ироније је да се деца, ако су добра воде у Мек. Баке су правиле зимнице, слатка, џемове. Деца су пила млеко, јела месо. Трчала, скакала и јурцала за лоптом. Данас баке и деке кришом купују слаткише, а врхунац љубави се огледа у куповини разних телефона.

Већ поменуто „и шта нам сад фали” није баш добар аргумент за кљукање деце индустријским производима. Да ли су нове генерације осетиле последице лоше исхране претходних деценија? Дијабетес, гојазност, здравствени проблеми… када настају последице лоше исхране у детињству?

– Шта нам фали заправо је лажни аргумент у светлу данашњег начина храњења. Индустријска храна је нужно зло, јер су сви постали лењи да кувају, спремају, обилазе пијаце и купују млеко и месо код сељака. Лоше навике људи који имају од 35 до 50 година су се пренете у сопствени дом, са родитеља на децу. Зато је свако четврто дете гојазно. И уместо да се води рачуна о класичној, разноврсној и умереној исхрани, квалитетним намирницама и домаћој кухињи све се своди на чаробне дијете, квази исхрана типа хроно исхране или фрутуријанце, сироваше и сл.

Када се у дечју исхрану уводе со и шећер?

– Реално по науци – никада. Соли има довољно у мајчином млеку, а посебне формуле се креирају тако да у заменама имају исту количину соли. Слично је и са шећерима. С тим што је први шећер с којим се беба сусреће лактоза, а не сахароза. Овај други почиње да се уноси с воћем, баш као и глукоза и фруктоза. Зато постоје тачне препоруке колико чега у ком периоду је потребно да се уноси и од хране и од пиће. Проблем је у томе што су многе намирнице или полазне сировине већ третиране и садрже со или друге адитиве који подижу количину натријума. Знам да су и у периоду пре 20 година када су моја деца била мала у храну додавали шећер, како би беба радије јела. И наравно кварила зубе, гојила се и кварила метаболизам. Родитељско незнање је опасно, јер је много изазова око нас.

Постоји још једна позната флоскула: само умерено и све ће бити ок. Оправдање које налазимо када деци дајемо слаткише и грицкалице. Можемо ли се тиме правдати и шта значи умерено? Колико шећера сме да унесе дете дневно, без последица по здравље?

– Умерено је 2 пута недељно слаткиш. Ко се тога још држи? Препорука Светске Здравствене Организације је до 10% од укупних енергетских потреба детета могу да буду слободни шећер (сахароза, глукоза или фруктоза или било која смеше тог типа: агава, малтекс и сл.). Нажалост све учесталији недостатак кретања даје основу за нови савет који СЗО има, а то је да се ова вредност смањи на само 5% од укупне потребне енергије. Наравно да то није баш увек лако израчунати. Нарочито што многи слаткиши и немају те податке на етикети. Није лако ни одолети детету које кука и хистерише у продавници.

Родитељи су данас веома забринути када купују храну јер не знају да ли је јабука прскана 30 пута, како је третирана зелена салата и којим је хормонима „кљукано” пиле чије месо дају деци. Апсолутне заштите нема. Можете ли им дати неки савет – како да поступају да би својој деци обезбедили квалитетну исхрану? Да ли је органско заиста органско?

– Реално савета нема, јер добре хране нема. Нити здраве. Решење је у набавци код сељака. Али тражити то од свих није реално. Храна је пуна адитива и временом ће бити све гора. Уз то одгајање под фолијама, стакленицима и пластеницима је све само не идеална храна. Нажалост, то нам је реалност. Чак ни сва храна коју производе сељаци није здрава. Пречесто је превише прскана хемијским средствима. За јабуку сте претерали. Није 30 пута прскана, већ само 28 пута. У органску храну у Србији не верујем.

Постави одговор

Please enter your comment!
Please enter your name here