Можемо ли стално бити срећни и да ли је то заиста добро за нас

Претерана оптимистичност је повезана са претераним самопоуздањем

169
Фото: Илустрација

Најчешћи савет популарне школе позитивне психологије је да треба да искористимо дан и живимо у датом тренутку. То нам помаже да будемо позитивнији и избегнемо три најзлогласнија емоционална стања: кајање или жаљење, бес и забринутост. Али људска психа је еволуцијски оспособљена да живи у прошлости и у будућности. Такође, ако имамо потпуну контролу над својом срећом, како можемо кривити незапосленост, неједнакост или сиромаштво за своју беду, напомиње професор економије, Ејал Винтер.


Како је психијатрија, која користи фармаколошка средства за лечење менталних поремећаја, у великој мери претекла психотерапију, која се ослања на разговор и саветовање, психотерапеути су потражили алтернативне путеве да поврате примат.

Један од најчешћих приступа је настојање да се повећа осећање среће ментално здравих људи, а не на ублажавање менталног бола и трауме оних који пате.

Овај приступ је познат као „позитивна психологија“ коју не промовишу само психолози, већ и социјални радници, или животни тренери, популарни „лајфкоучи“, терапеути новог доба. Али постоје докази који указују на то да овакав приступ има врло негативну страну, пише професор Ејал Винтер.

Можда је најчешћи савет позитивних психолога да треба да искористимо дан и живимо у датом тренутку. То нам помаже да будемо позитивнији и избегнемо три најзлогласнија емоционална стања: кајање или жаљење, бес и забринутост.

На крају, то сугерише да избегавамо да се превише фокусирамо на жаљење и љутњу због прошлости или бриге о будућности.

Звучи као лак задатак. Али људска психа је еволуцијски оспособљена да живи у прошлости и у будућности. Друге врсте имају инстинкте и рефлексе који им помажу да опстану, али људски опстанак се у великој мери ослања на учење и планирање. Не можете учити без живљења у прошлости, а не можете планирати без живота у будућности.

Кајање, на пример, које нас тера да патимо размишљајући о прошлости, је неопходан ментални механизам за учење из сопствених грешака како би се избегло њихово понављање.

Бриге о будућности су такође од суштинске важности да нас мотивишу да урадимо нешто што је данас помало непријатно, али може створити добит или нас поштедети већег губитка у будућности. Да уопште не бринемо о будућности, можда се не бисмо ни трудили да се образујемо, да преузмемо одговорност за своје здравље или да складиштимо храну.

Као и кајање и бриге, љутња је инструментална емоција, што су професор Винтер и његове колеге показали у неколико истраживачких радова. Штити нас од тога да нас други људи злоупотребљавају и указује људима око нас да поштују наше интересе.

Истраживања су чак показала да одређени степен љутње у преговорима може бити од помоћи, што доводи до бољих исхода.

Учимо и из негативних искустава

Штавише, истраживања су показала да негативна расположења уопште могу бити веома корисна – чинећи нас мање лаковерним и скептичнијим. Студије су процениле да огромних 80 одсто људи на западу заправо има превише оптимистична очекивања, што значи да више учимо из позитивних искустава него из негативних.

Ово може довести до неких лоше промишљених одлука, као што је улагање свих наших средстава у пројекат са малим шансама за успех. Па да ли заиста треба да будемо још оптимистичнији?

На пример, претерана оптимистичност је повезана са претераним самопоуздањем – веровањем да смо генерално бољи од других у већини ствари, од вожње до граматике.

Претерано самопоуздање може постати проблем у односима (где мало понизности може спасити дан). Такође, може нас преварити да се правилно припремимо за тежак задатак – и да окривимо друге када на крају не успемо.

Одбрамбени песимизам, с друге стране, може помоћи анксиозним појединцима, посебно да се припреме постављањем разумно ниске лествице уместо панике, што олакшава мирно савладавање препрека.

Капиталистички интереси

Упркос томе, позитивна психологија је оставила трага на креирању политика на националном и међународном нивоу.

Један од његових доприноса је био покретање дебате међу економистима о томе да ли просперитет земље треба мерити само растом и БДП-ом или треба усвојити општији приступ благостању.

Ово је довело до погрешне претпоставке да се срећа може мерити постављањем једноставног питања људима – да ли су срећни или не. Тако је конструисан индекс среће Уједињених нација – који даје смешно рангирање земаља по нивоу среће, сматра професор Винтер.

Иако такви упитници о срећи нешто мере, то није срећа сама по себи, већ спремност људи да признају да је живот често тежак, или, алтернативно, њихова склоност да се арогантно хвале да увек раде боље од других.

Претерана усредсређеност позитивне психологије на срећу и њена тврдња да имамо пуну контролу над њом, штетна је и у другим аспектима.

У недавној књизи под називом Happycracy (Срећокрација), аутор, Едгар Кабанас, тврди да ове тврдње цинично користе корпорације и политичари да пребаце одговорност за било шта у распону од благог незадовољства животом до клиничке депресије са економских и друштвених узрочника на саме појединце који пате.

На крају крајева, ако имамо потпуну контролу над својом срећом, како можемо кривити незапосленост, неједнакост или сиромаштво за своју беду? Али истина је да немамо потпуну контролу над својом срећом, а друштвене структуре често могу створити невоље, сиромаштво, стрес и неправду – ствари које итекако обликују то како се осећамо.

У најмању руку наивно је веровати да је довољно само да позитивно размишљамо о себи и фокусирамо се на позитивне емоције када смо у финансијским проблемима или пролазимо кроз неку озбиљну трауму.

Професор Винтер додаје да не верује како је позитивна психологија завера коју промовишу капиталистичке компаније, већ да једноставно ми немамо потпуну контролу над својом срећом, и да тежња за њом може учинити људе прилично ојађеним, а не срећним.

Упутити некога да буде срећан се не разликује много од тога да му кажете да не размишља о ружичастом слону – у оба случаја њихов ум може лако да крене у супротном смеру. У првом случају, немогућност испуњења циља да будете срећни додаје значајну фрустрацију и осећање кривице.

А онда долази питање да ли је срећа заиста најважнија вредност у животу. Да ли је то уопште нешто стабилно што може да траје непрекидно?

Одговор на ова питања дао је пре више од сто година амерички филозоф Ралф Волдо Емерсон: „Сврха живота није бити срећан. Сврха је да будемо корисни, да будемо часни, да будемо саосећајани, да има неке разлике што смо живели и живели добро“, закључује професор Ејал Винтер.

Постави одговор

Please enter your comment!
Please enter your name here