Јапански и италијански научници предложили су методу успављивања уплакане бебе за само 13 минута.
Тврде да ће родитељ дете смирити тако што ће га држати у наручју и притом се кретати, а када дете заспи неће га нагло положити у креветац.
Дете треба приљубити уз тело и носити га пет минута уједначеним темпом без наглих покрета, написали су научници у часопису „Current Biology“. Када дете заспи родитељ и даље треба да га држи у наручју и тако седи још пет до осам минута пре него што га положи у кревет.
„Многи родитељи пате зато што им беба ноћу плаче. То је велики проблем, посебно за неискусне родитеље, који може знатно да подигне ниво родитељског стреса и у ретким случајевима чак доведе до злостављања детета“, рекла је једна од ауторки студије Куми Курода са научног института Рикен у Јапану.
Она и њене колеге су пратили како деца реагују у четири ситуације: док их мајке држе у наручју истовремено се крећући, док их држе у наручју у седећем положају, док леже у дечјем кревецу и у ситуацији када их нежно љуљају.
Њихово понашање снимале су камере, а уређаји за ЕКГ мерили су им откуцаје срца.
Уплакана деца смирила су се већ после 30 секунди ношења, а откуцаји срца су им им се успорили. Сва су деца престала да плачу, а пола их је заспало.
Али ако би их мајке одмах спустиле у креветац, трећина беба би се пробудила у року од 20 секунди. Вероватноћа да ће се пробудити била је много мања кад су их мајке након успављивања држале у наручју још неколико минута.
Сличан смирујући ефекат имало је стављање детета у креветић за љуљање. Супротно је било ако су мајке покушале да смире дете седећи с њиме у наручју или ако су га само спустиле у креветац. Откуцаји срца у тим ситуацијама одмах су им порасли, а исто се догодило ако је мајка нагло престала да хода.
Иако је свака беба другачија, ова техника је показала највише успеха међу расплаканим бебама.
Иако су у студији учествовале само мајке, Курода сматра да би реакција беба била иста и с очевима или неком трећом особом која их чува.
Научници сматрају да су се деца смирила захваљујући такозваном одговору на преношење, својственом сисарима који се рађају беспомоћни. Такви сисари, а људи су међу њима, захтевају родитељску бригу и храњење дуго времена.
Када, на пример, мачка или пас подигну своје младе држећи их за врат и преносе их на другу локацију, младунчад нагонски постане пасивна, збије се, увуче задње ноге и реп, а рад срца и дисање им се успоре. То мајци олакшава преношење и поспешује преживљавање.
Пошто је у овом истраживању учествовало само 21 дете, научници напомињу да њихове резултате треба потврдити опсежнијом студијом.
