Зашто нам је тако тешко да признамо сопствене грешке?

Ко ради тај и греши, каже и народна пословица.

140
Foto: Canva

Грешити је људски, али дефинисати шта је то „погрешно“ често зна да представља велики проблем. Можемо да погрешимо у било чему, почев од имена неке песме па до тога да током жестоке свађе неправедно оптужимо пријатеља. Ипак, јако нам је тешко да признамо да смо погрешили.


Грешке се дешавају на ситницама, али и у јако крупним стварима, на опипљивим грешкама, али и на моралним или етичким темама. У својој књизи Бити у криву (Being Wrong: Adventures in the Margin of Error), ауторка Кетрин Шулц грубо дефинише грешку „као одступање од спољашње стварности или унутрашњи увид у наша уверења“ – уз упозорење да „грешка“ има вишеслојно значење да би се тако лако уклопила у било коју дефиницију.

Без обзира како грешку дефинишемо, чињеница је да свако од нас страхује да не погреши или оклева да призна своју грешку. Од малих ногу добијамо поруке шта је погрешно и шта не би требало да чинимо, већ како треба да се понашамо. Како време пролази, ова бинарност „ствара одређени ниво перфекционизма када нам је јако тешко да погрешимо, а да себе не доживимо као особу која је инхерентно погрешна и почињемо да вреднујемо сваку ствар коју урадимо“, напомиње системски терапеут, Мо Ари Браун.

Шта нас спречава да препознамо своју грешку

Како наводи Шулцова, „Осећамо да нешто није у реду. Али истовремено имамо снажно осећање да смо у праву“. Тек после мучне унутрашње борбе успевамо да прихватимо чињеницу да смо у нечему погрешили.

Оно што нас спречава да увидимо своју грешку се у психологији назива теорија когнитивне дисонанце, каже Адам Фетерман, доцент и директор Лабораторије за психологију личности, емоције и когнитивну психологију. Когнитивна дисонанца је када су два уверења или дела у супротности или када су нам дела у супротности са уверењима. (На пример, пушимо упркос томе што знамо здравствене ризике, или лажемо упркос томе што себе сматрамо поштеном особом). Овај сукоб обично доводи до анксиозности и осећања стрепње.

„Веома смо мотивисани да смањимо ту напетост“, каже Фетерман. „Уобичајен начин како се ослобађамо ових осећања је одбацивање нових информација или прихватање убеђења која нас у суштини аболирају од грешке. Дешава се и да заправо усклађујемо своје ставове или понашање како бисмо се ускладили са новим информацијама“. Ово чинимо или тако што у обзир узимамо само информације које потврђују и оправдавају наша већ постојећа уверења или негирамо све што је у супротности са њима. „Мотивација да смањимо ту напетост води нас чак и до тога да се још јаче укопавамо и слепо држимо својих уверења“, додаје Фетерман.

Када погрешимо, ризикујемо друштвено одбацивање или осуду. Као друштвена бића, стално тражимо да будемо друштвено прихваћени. Када погрешимо у нечему то нас излаже критици наше околине.

„Оно што сам видео у свом истраживању и у истраживању других људи на ову тему, јесте да је људима прва брига то што ће им бити непријатно или што ће људи помислити да су глупи“, каже Фетерман. „Признање да грешимо, чак и самом себи, изазива тај страх да ће нас ближњи одбацити“.

Фетерманово истраживање показује пак, да признавање грешке заправо побољшава нашу репутацију. Када признамо да смо погрешили, други нас виде као дружељубиву и пријатну особу.

У својој лабораторији, Фетерман је проучавао да ли ће свест о томе како ће наше признање грешке утицати на репутацију у друштву утицати на то да ли ћемо бити спремнији да признамо. „Тако да покушавамо да суптилно подучимо људе о нашем сопственом истраживању, а затим да видимо да ли то утиче на то да ли ће признати да су погрешили и у другој ситуацији“, каже истраживач.

Позив за буђење

Признање грешке може се десити јако брзо, као на пример када схватимо да смо на неком догађају потапшали по рамену погрешну особу, али може бити и дугогодишњи процес спорог увиђања како смо некада гледали на неке ствари.

Док је одрастала, Ана Чиранова је имала специфичан скуп ставова: „Мислила сам да су сиромашни људи лењи и да у влади седи гомила бирократа левичара који изигравају Робина Худа са нашим новцем“.

Када је дипломирала на факултету, рецесија је била на врхунцу. Радила је три посла, од којих ниједан није нудио здравствено осигурање, изнајмила је стан са цимерима и пакет инстант нудли развлачила на два оброка. „Прилично сам брзо научила да понекад, без обзира на то колико напорно радите, постоје системски пропусти који вас спутавају“, каже Чиранова, која сада води сопствену компанију.

Понекад формирамо нова уверења која замењују стара, попут Чиранове, или просто схватимо да смо залутали и да се наше путовање које је требало да траје два сата, због пар погрешних скретања претворило у седмочасовну авантуру. Само систематско представљање доказа који пркосе нашим уверењима може помоћи да се игла помери ка позиву за буђење, каже Фетерман. „Временом ће, чињеница за чињеницом, почети да нарушава наша убеђења“.

Да бисмо дошли до ових спознаја, Браун каже да морамо бити отворени за чињеницу да се и нама може десити да погрешимо и да покушамо да оставимо свој его по страни како бисмо прихватили да живимо у свету пуном замки или да дозволимо себи да променимо мишљење.

Природно је да се бранимо или да тражимо изговоре зашто смо погрешили, али „ове стратегије за скретање одговорности за наше грешке стоје нам на путу да се продуктивније односимо пема грешкама“, пише Шулцова. Признати грешку без изговора и једноставно рећи: „Погрешио сам“, велика је вештина, напомиње Браун. „Вероватно ће после признања уследити и објашњење зашто смо урадили то што смо урадили“, али временом и вежбањем, можемо почети да признајемо грешке без објашњења. Кључ је да доследно признајемо своје грешке чим схватимо да грешимо.

Негативни начини на које гледамо на себе кад схватимо да смо погрешили, у ствари нам је највећа препрека. „Ми смо себи највећа препрека од било кога другог, јер живимо са стидом, кајањем и страхом“, наглашава Браун „Опраштамо ли себи што нешто нисмо урадили како треба? Понекад умемо да кажњавамо сами себе горе него било кога другог. И можемо ли да се ослободимо те потребе да смо увек у праву? Можемо ли да прихватимо чињеницу да смо морали да се извинимо?“.

Уколико је извињење неопходно, Браун саветује да прво признамо грешку, а затим да се извинимо без устручавања речима: „Знам да сам ти рекао ружне ствари током наше расправе. Погрешио сам и извињавам се“.

Учите на својим грешкама

Фетерман је испитивао и шта се дешава када видимо да неко други признаје да није у праву, посебно ако се тај неко налази на некој позицији моћи, попут политичара, утицајне личности или професора. Ако видимо да људи признају грешке и мењају понашање, већа је вероватноћа да ћемо и сами лакше признати кривицу.

Како сведочи Јулија Штранд, једна од научница којој се догодило да у поновљеном истраживању није успела да потврди резултате које је објавила у научном раду, њени страхови о томе какве ће све последице имати када призна коауторима, менторима и уреднику научног часописа који је објавио рад, да је погрешила, се уопште нису остварили.

„Када увидите да сте погрешили важно је да признате и због других људи. Јер ако прећутите грешку у истраживању, лако је претпоставити да последице могу бити још горе јер ћете људе навести на погрешан пут“.

Поред тога, Страндова је поделила своје искуство у оквиру научне заједнице и била је одушевљена реакцијама. „Контактирало ме је десетак других људи који су пронашли грешке у сопственом раду и рекли: ‘Ово ми је заиста било јако корисно. Сада знам како да се носим са овим и инспирисало ме да урадим праву ствар’“.

Упркос отпору да признамо да смо погрешили, начињена грешка може дати врло позитивне последице. Када, рецимо, признамо да су наше подругљиве примедбе повредиле нашег партнера, после тога ћемо уживати у продуктивном разговору о томе и на тај начин се још више зближити. Погрешно постављање питања на часу представља прилику да нешто научимо. Откривање грешке у раду омогућава нам да напредујемо и да се развијамо. То је прилика да нешто научимо и поправимо.

Постави одговор

Please enter your comment!
Please enter your name here