Дејана Бачко – родила се без руку, али јој је живот подарио крила!

Живот пред нас током живота ставља различите изазове, а на нама је да се са њима изборимо на најбољи могући начин. Када се родила без горњих екстремитета, односно руку, рођена Бачкопаланчанка Дејана Бачко је сигурно била најнеобичније дете у породилишту. Овако причу о Дејани почиње Glossy.

Године су пролазиле, а она расла и прилагођавала се, користећи оно што је имала. Учила је да пише ногама, хранила се ногама, писала и сликала ногама. Никада није одустајала од својих снова, које, рекло би се данас живи пуним плућима. Дејана је на друштвеним мрежама познатија као „Девојка са крилима“. Око себе је окупила заједницу људи који јој се диве, чуде и с неверицом гледају шта све ради и како је живот пригрлила онакав какав јој је дат. Дејана се годинама успешно бавила паратеквондом, освајала је бројне награде, пронашла је љубав свог живота, а онда остварила највећи сан – постала је мама. Сада, трочлана породица гура напред и док ћерка Лара расте, Дејана ниже и бројне друге успехе. Недавно се на Инстаграму похвалила и чињеницом да је положила возачки испит, а потом су се у сторијима низали снимци у којима је показала и како то изгледа у пракси.

Као веома храбра млада жена, Дејана је спремна да са остатком света подели своје успехе и наведе друге људе, који се налазе у сличним ситуацијама да размишљају позитивно и верују да су чуда могућа.

Колико ти је тешко било као малој да другој деци објасниш своју различитост? Како си ти себе посматрала док ниси одрасла и схватила да ти је само небо граница?

– Нисам се превише трудила да објашњавам осим што сам рекла да сам се тако родила и да смо сви по нечему различити. Као мала сам се питала „зашто баш ја“ , „можда је Бог тако хтео“. Касније сам схватила да ми је Бог дао један велики таленат и не само то већ све што ми треба да могу живети онако како желим. Сви ми постављамо сами себи границе и што пре почнемо да пробијамо те баријере – то је боље.

Успешно се годинама бавиш спортом. Шта је било пресудно за твој успех у паратеквонду?

– И даље тренирам. Припремала сам се за учествовање на Европском такмичењу које је било одржано у Београду но због своје категорије нисам успела да учествујем. Мислим да је то била дисциплина, континуитет и тај неки циљ који ме је „возио“, а то је да се појавим на Параолимпијским играма. Инспирисали су ме други људи који су показали својим резултатима шта се може остварити и то ме је подстакло да и ја то поставим као циљ.

Како си упознала Марка, како је почела ваша љубавна прича и колико ти је лакше од кад имаш неког на кога увек можеш да се ослониш?

– Марка сам упознала пре 7-8 година на једној едукацији о исхрани, а наша љубавна прича је почела тек неколико година касније, и то сасвим случајно (почели смо се забављати за прославу Нове године). Имати такав један ослонац је заиста велико богатство. Имамо јако добар однос. У свему функционишемо као партнери и скоро да све и пословне и приватне ствари обављамо заједно. Ја сам више уметнички тип, а он је тип који воли и зна да планира. Смартрам да партнери требају међусобно да се допуњују и да помажу једно другом што се ми заиста трудимо да радимо.

Сада је ваша породица богатија за једног члана, ћеркицу Лару. Колико се твој живот променио од кад си мама? Видели смо много пута како је облачиш, пресвлачиш, играш се са њом. Шта је то што ти најтеже пада када је брига о детету у питању, а у чему највише уживаш?

– Мислим да живот ниједне жене не може бити потпуно исти од тог тренутка када постане мајка. Као мајка добијемо тај осећај бриге, одговорности, али и огромне среће и љубави која се не може описати и ни са чиме мерити. У почетку ми је најтеже падало то што нисам могла пуно ствари да урадим сама. Нисам могла да је узмем у руке. Нисам могла да је успавам. Нисам могла сама да је подигнем из креветића. Постоји ту пуно ствари које су ми тешко пале али у тим првим месецима заиста ми је много значила Маркова подршка и подршка породице.

– Имала сам уверење да ћу превазићи страх и да ће ми кроз време бити све лакше. И тако је и било. Чим је Лара мало ојачала вратић, ја сам се почела ослобађати страхова и пуно ствари обављати сама са њом. Након пар месеци ми више није био проблем да останемо саме јер сам научила како да је нахраним, како да је успавам, како да је пресвучем, како да је пребацим с једног места на друго. Данас је све то много лакше. Имамо заиста сјајну жену која је сада већ постала породични пријатељ и она је ту са нама од самих почетака. Долази радним данима увече код нас на пар сати и углавном она окупа Лару и припреми је за спавање.

Дејана каже да је Лара већ постала права мала девојчица. Она признаје да су је пуштали и да падне и да сама научи да сиђе, да се пење, па је постала веома спретна. Сада јој је све много лакше него у првих пар месеци. Као мама, она ужива у сваком тренутку који проведе са ћеркицом и у сваком моменту њеног одрастања.

Недавно си положила вожњу. Какав је био осећај кад си први пут сама села за волан и провозала се својим аутомобилом?

– Прелеп је осећај зато што сам остварила још један циљ који сам себи поставила пре неколико година. Пре неки дан сам први пут сама возила од Новог Сада до Бачке Паланке. Затим сам јуче и по први пут сама отишла на састанак и вратила се колима. Била сам тако поносна, срећна и захвална. Објаву да сам положила возачки испит видело је до сада преко 3 милиона људи и добили смо на хиљаде коментара и питања. Да, возим аутоматик и све је урађено по закону. Не бих откривала превише јер ћемо ускоро снимити емисију са Младеном Алвировићем (емисија САТ), где ћемо се потрудити да дамо одговоре на питања и да прикажемо како је све то изгледало и како возим.

Како изгледа један твој дан? Где проналазиш енергију за сваки нови изазов?

– Моји дани се доста разликују. Са обзиром да ни Марко ни ја немамо класично радно време, обавезе нам варирају. Неким данима заиста имамо пуно ствари за обавити, а некада имамо слободног времена. Бавимо се инфлуенс маркетингом, ја даље активно сликам, снимамо садржај за наш YоуТубе канал (Гирл wитх wингс), и водимо наше клијенте кроз програм исхране. Све то комбинујемо са тренингом, породичним животом и са путовањима тако да могу рећи да имамо активан темпо. Ја сам више уметнички тип, али Марко воли планирати унапред. Често заједно одштампамо своје циљеве које планирамо да остваримо у наредних неколико месеци, годину, две, три и залепимо их на таблу. То нас посебно мотивише и узбуђује.

Шта би поручила свим људима који се боре са проблемима, физичке, али и емоционалне природе? Који је пут до успеха?

– Да будемо захвални на ономе што тренутно имамо. Да се потрудимо да будемо задовољни собом и да радимо на томе. Када научимо да ценимо себе, и други људи ће нас ценити. Битно је да размишљамо и запишемо шта су наши циљеви, оно што желимо и да се окружимо са позитивним и успешним људима. Ми се трудимо да увек има нешто око чега смо узбуђени и да после било ког оствареног циља – имамо нови циљ.

Дејана крупним корацима гази ка успеху и захвална је на свему што има и на свему што је морала да научи због онога што јој није дато. Живот јој је можда одузео руке, али јој је дао крила којима лети у непрегледне висине и труди се да и друге људе охрабри да корачају сигурним и крупним корацима напред.