На 95 се више нико не јавља

Упитасмо Малог јуче за ручком да ли зна да се и зашто, некада на телефонском бројчанику окретао број 95. Зачуђено дете је било између смеха и суза док смо му објашњавали да време није увек било оно у шта смо сигурни.

Некада је мама, ако зидни сат стане, а двојник заузме линију, трчала по комшилуку да провери колико је сати да би знала да ли вреди да трчи на бус.

Откад знам за себе, прва ударна вест, ма какво стање да је, гласи „Пет до дванаест. Вести!“ Шта год у свету да се дешава, једна вест је константна и једина проверено тачна – време! Колико год га куповали, све више смо сиромашни истим. Колико год га вештачким справама покушавали зауставити и сачувати, изгубили смо тренутак који нас је дотакао. Све се мења, сем времена.

У моје време, твоје време није постојало… Али у твоје време ја постојим!

Ако бих издвојила неки Гогијев пројекат на који сам посебно поносна, то је његов дипломски рад, где је сам бирао тему. Прво питање је било: зашто децу рођену 2015. године учимо из књига штампаних 1979? То ни демографски, ни социолошки, ни интелектуално, ни тактички није исти спорт! Могао би само на ту тему да пише неколико томова. Али ми и даље живимо „У моје време није било твоје време.“

А кад је време?! 95 каже ове секунде! Ако ћемо се враћати у рикверц, неко није добро све сатове света наштимовао. Зашто данашње време чинимо неважним, док нам јуче преврће и колевке и гробове? До кад ћемо заустављати сатове као Чарли Чаплин, када је време глувонемог филма одавно прошло? Зашто је господин Верду већи криминалац него људи који покрећу ратове? Зашто дојимо децу зараћеним млеком?!

Зашто моја тетка у Босни тридесет година касније и даље има резерве хране, огрева и неупотребљиве одеће, док они који су им посејали идеју и страх о рату одавно живе у времену летећих аутомобила? Како смо из земље у којој је свака фирма имала у приземљу зграде дом здравља, све са зубаром – срам их било!

А данас у просечном војвођанском селу зубар на недељном нивоу нема осмочасовно дежурство (равно броју зуба просечног пензионера).

Читав живот и јесте тест или квиз у ком постављамо себи милион питања, а да истовремено гледамо да нам не истиче време. Враћали ми сатове уназад или их гурали унапред, оно што нам се дешава сад и овде је једина истина коју пропуштамо. Тако бар кажу вести на сваких сат времена. „Три до три! Вести!“