„Тек смо почели…“
После сваке треће песме
Мирослав Илић би дизао
Напон позитивних флуида
У препуној Сали
Мотела „Херцеговина“,
На дочеку Српске нове 1998. године.
Свечано је.
Слави се живот и његова доброта.
Штекћу капилари од среће,
Плутају позитивне мисли,
Мазне су нам емоције
Срећне Српске.

***

Кроз ковану капију Мотела
(заоставштина и задужбина шлосера
Ота Рајхла, уметника за ковано железо
Из предратне Гајдобре),
Улазило би се са поштовањем,
Посебно према столетним стаблима
(храста, јавора, липа),
Корацима од ситног веза,
На пруженом свечаном тепиху
За мало од зелене чоје.
Улазна врата била су направљена
Од храста из спачванских шума,
(поклон Господара храстових шума из Славоније,
Мише Делибашића).
Посебан третман и поштовање.
Неки свезналци знали су причати причу
Да су се забележили случајеви
Изувања пред овим велелепним здањем,
Како и не би.
Унутрашњи ентеријер
Је осмислио и уредио у златотиску
Академски сликар Марек Грзесик,
Мигрант из Варшаве. Пољска гибања.
Исти ти свезналци
Сада се куну
Да се Марекова уља на платну
Сада продају по милионским цифрама
Широм света.
Тако кажу.
Нек је тако.

***

По правилима новодемократије
И олако обећане безбедности,
На улазу би требало
Да ординирају четвртани,
Па и округлани,
Пастувчине и вепрови
Продавци магле
Шмркавци белог и гутачи стероида.
Јок.
Госте су дочекивали
Они лепи, млади и паметни
Они добри, добрице.
Посебан осврт на Голуба
И мудрог шефа маркетинга,
Увек спремну Зорицу.

***

„Блага и топла реч
Јачи су од сваког топуза“,
Сетовао би управник Јанко
Своју младу екипу,
Одлазећи у кухињу,
Да ошацује тек спремљене ђаконије,
Сира из мјешине и лешо јагњетине
Каже се : ’’мртав би их јео…’’
У удару не тако ретких емотивних стресова,
Врли Јанко би закрчкао
Раштан са овчетином,
Тек толико да се покрене сета
О мирисима старог завичаја,
Херцеговине.
Његов посилни Рајко,
При крају крчкања
Малом кафеном кашиком
Захватао би тајне зачине,
Добивене из расада донешеног
Са Поповог поља.

***

Веселим се, блистам.
Не заостају ни Свилени,
Вала ни Никша,
Ексклузивно право да нас двори,
Припало је лепршавој Оливери,
Не испушта нас из вида.
Трепери њена лепота,
Богом дата,
Док хода.
Прате је очи оркестра.
Страх од пуцања очињих живаца.
Буљине на жици електрике.
Не хаје она за то
Плови цврчећи,
Као уштипци на уљу.
Загрли је Мирослав
И зевзецима поручи

Није живот једна жена
Кад наслоним на дланове главу
И размишљам о жени тој
Ја дочекам тако зору плаву
Нећу више да мислим о њој

Не помажу размишљања моја
Не вреди ми што уздишем
Победићу осећања своја
Из свог срца да њу избришем

Друговати са чашицом нећу
Малодушност, шта беше то
Ко спомене моју бившу срећу
Нека мења и друштво и сто

Није живот једна жена
Што си главо замишљена
Још живота остало је
Натраг сузе моје

***

Тешко опијање.
Мило ми што Свилени пева.
Мило.
Певао би и Радован,
Али шкрипи грло,
Као сир шкрипавац из Зориног чанка.
Прегањају се Лелана и Мирослав.
„Кад колибрићи утихну, онда жуне кљуцају…“ , мазно ће Лелана.
„Куд плови овај брод“, брод звани „тек смо почели“… , смехом ће Мирослав.

***

На дочеку срећне Српске
Најмање је завичајаца.
Стиснуо их страх
Још од црвених поља
Цветања булки и макова.
Слобода је као воз,
Ако се не укачиш на време,
Испод локомотиве си,
Под точковима.
Или промашиш живот,
Једном заувек.
Све прхне.
Све је у трену.

***

Косе се погледи Јелене и Фрунке.
Борба нелојалности колега на послу,
За сепаре где је најмоћнија бука
Богатих гостију,
Иначе државних службеника система ДТД.
Унапред се крчме талови дрвоубица,
Још недозрелих топољара
На линији Банатска Паланка – Бездан,
Као пред рат.
Удара шаре Никола Рамбат,
Може му се. Може свачије и ничије.
Никола са правом потписа,
Главни крчмар за крчмити,
Лице ограничене одговорности .
Не штеди ни Николина екипа.
Све пршти.
Не штеде ни Фрунка и Јелена
У дописивању нула.
И би рата.
За циглу годину дана.
Март 1999 године.

***

Од среде 14.01.1998. управник Јанко
Издаде наредбу да се објекат дотера у ред.
Све да блиста.
Да се спакује светлост
У све трагове тандрбала.
Његова је извршна и без поговора.
Једино је Фрунка имао поштеду.
Наставио је договорену игру са
Коцкицама звану јамб са Мирославом.
Никша је сате проводио у соби, уживајући у тишини,
Пребирајући сећања на далеке шапате јасика крај Мораве.
Изгледа да му је било преко главе Београда
И ритма ноћног живота од тезге до тезге.

***

– „Вечерас у осам, креће снимак са дочека…,
Јавља Видосава са телевизије „Ласта“.., Баки сила сте…
– „Свака ти дала…“ шаљем јој слатке сигнале… , „имаш част од куће…“
– „Може „Да те Богдо’ не волим…“
– „Може… видимо се“…
Шкртац сам. Магаре. Дошла кречана.
Од обећања заборав. Давно је све то
Видосава опростила и поравнала.
„Ипак, било… а проћи никад неће“…,
Записује Лејка у своје службене белешке.

***

„Мала сеоска и кабаста друкара
Виркала је то вече кроз врата
Службеног улаза у Мотел.
Шпија на радном задатку. Пожалих се Свиленом.
Удари њему Свилени клемпу и ногу у задњицу ,
терајући га у материну.
Покупи се и оде то сеоско шуњало
И нитков, налет га било и дрветом
И каменом.“, исприча ми Фрунка тако једном.
Скоро шапатом.

***

Покрио сам се гуњином.
Зверкам као ајванче.
Покрећем времеплов живота на курблу.
Ломе се зупчаници Youtube-а.
„Било једном у Гајдобри. Дочек 1998.
Мотел ’’Херцеговина“.“
Постављено 05.12.2017.
Архива, архивирање ТВ „Ласта“ Бачка Паланка, Видосавин рукопис.
Нешто ми дође мило.
Типкам Лејки поруку.
„Дођи на „Вранац“, охлађен… природно“.
Стиже голуб писмоноша.
„Богами сам већ на црном… стварном…,
А хвала и теби за виртуелно…“.
„Нема на чему, Лејка…“
Сломи врат.
Од пролазности живота.