Било је за памћење

„Нисам знала да су два Зорана са слике
Онако „слични „ гурка ме Мила Веселица .
Шину лактом у плексус.
„Ма јесте. Види им се из приложеног да су „слаткорани“
Изустих, на једвите јаде, а на ваги,
превагнуо би мој тас, итекако.
Ухватих себе у игроказу, кад године закуцају,
А теби се посрећи пуна кашика на свечаном ручку
За добре људе и околину, ту сам добродошо.
А биртија проверена, служи за албум лепих успомена.
Симка и фамилија , заувек „Срем“ у улици Војводе Живојина Мишића
(број ти не треба, сам се пише).

***

Волим кад Стана Свиларов и њена десна рука Славица Копиловић
Дођу, испред Државе Србије, да нам пиркају у жишку наде,
Да припадамо програму, бриге за бивше.
И све да ће бити у реду.
Кров прокишњават неће, неће падати ћерамиде,
Неће нам закрчит улаз у зграду,
Неће бити баш тако лоше,
Може бити смањено до ништице,
Може бити свашта нешто, ако Бог помогне.
И сети се неко неимара некадашње државе у четири смене.
Баћко мој, било је добро, па макар никад плаћено није било осим
Топлог оброка, трошкова путних, регреса, живота са чизмама са високом петом,
и ако те срећа потрефи, биће боље.
Биће боље. Ваистину.
Може да ти се деси Јово Јерковић из Младенова,
Неимар кућевић, мала и велика легенда утученог социјализма.
„Да , било је боље“.
„За зеру…“ додаје Лејка.
Они што знају, причају без кочионог цилиндра.
Јовино стовариште изградило Младеново и околицу,
А сад само Лејка понекад, кад је тешко, загалами себу у браду
Букинском цестом.
„Ја сам малог, са камена дијете упознала осамдесете неке…“
Није ваљда, опсова Лејка. Додајем.
„Додирни ми колена“. Безобразлук. Голубов лет.

***

Ствара се прича. Затегло у малом сепареу за љубав и разбибригу,
Рекли би у Гајдобри (оној коју ја памтим).
„Свак се о свом јаду забавио.“ Да крене.
Ломи се на врсном конобару Ради..
Нутка. Пршти све, само да нас још у руку пољуби,
А и то није далеко од овог текста, којег пишем
Са дозом бујице што купи испред себе све што јесте.

***

Све што није. Доток, проток, горе, доље,
Време издаје и зависти, похлепе и бахатости,
До последње коске зла, па и даље.
Мрско ми дође и побећ не могу, а вала ни користи за Добрицу , која на левој страни
зунда поред шкура, што знају клепетат понекад лоше вибрације ,
као да су кануле баш.

***

Стигле су трешње. Прекоредне. Уз орошене успомене
знају бити свеже на души. Знају пиркат од мерака. Као десерт.
Кад би се конобар Раде сетио (а неће)
Да их испружи на овалу, уместо меснатих ђаконија
Мени би у машти банула Блу да коштицама гађа моје приче
Које миришу на њу, јербо
„понекад кришом пустим сузу за нама“.

***

„Ја животу дадох све , било је за памћење,
Што дотакох ко у бајци одмах цвало је. ..
Живот и ја стари знанци, иду године,
Иду , ал за тобом срце, још заболи ме…
Мени не треба луксуз, пара до неба
Мени не треба скупих вина ,
Мора сва,
све бих дао за времена
Што су протекла“
Саши га Мишо Бањац,
Саши, за памћење.

***

Ударила киша. Хоће тако да поквари дан.
Испратило се на време, све што је било за испраћај.
Сабирам се. И као по обичају део мене зафали

Кад крећем, стат не могу,
Кад залегнем, треба „хиаб“ дизалица
За пјанску голготу. Баћко мој.
Било је за памћење, тако сваки пут.
Веруј.