Конташ Хенк?

„Конташ,
кад саставе несреће и досаде
по џеповима пребирам белешке о људима добрим,
старим песмама и називима улица,
по којима ћу памтити свој крајолик успомена
на лепоту живота, без стреса, без повишеног гласа
и пуно доброте која нам се још
врзмала око памети.
Магија речи.
Конташ“.

***
Зашто ми пулсира
Живот великог школског дворишта
Основне школе „Алекса Шантић „ у завичајној Гајдобри?
Одакле то, конташ? Појма немам.
Пулсира и празан ход ученичког гарнизона до Школске баште.
Чиста екологија. Конташ?
Сваком је у запису Резолуција,
Испод шатре припеке, ако струје претекне
И небо се не смрачи у земљи, где већ птице
У рикверцу лете, а вране се од људи плаше, але одавно опеване…“
Моја пажња посустаје,
Акценат на
Конташ.

***
„Под конац смо. Пиксла. Разреди као кутије шибица.

Не штрче ни чуперци. Никад се не зна кад ће смотру вршити
Здравиша, јуначки син, директор школе,
Са својом гвозденом песницом.
Дисциплина мора да буде, после празна места,
Набрајалице.
Ако нешто штрчи, биће поткресано.
За сваки случај, шакетање у току,
Јауци на суво.
Гласни.
Није тако далеко било ,
Кад су замукли топови друге велике војне.

***
Редовно су нас клепали.
И кад треба и кад не треба.
Учитељ Гојко је Јоки
Прислонио прсте на пећ врелу (Јока немирне природе била).
Карић је мом другу Келеру,
Ишчупао зулуфе до коже (никад му нови нарасли нису).
Клемпе је волио да удара на црту.
Наставник српског, уз гласно бројање целог разреда.
А Вардић Стеван, не питај,
Тај лик је знао да удари као воз да те ударио,
На линији Гајдобра – Винковци.
Од тада музику слушам само на десно уво што претече.
Лево ми прсло као диња од његове шакетине.
Конташ?

***

Контам, мили мој Хенк.
Контам.
Не померам се ван његових речи.
Ни лево, ни десно.
Пратим друга мога из детињства,
Олакшавајући ранац успомена другу мом.
Хвата му се сенка доброте,
Између кратких трзаја.
Тело које се отело контроли, испред задаха слободе,
Које бити неће, бар још овај пут.
Конташ?

***
„Послужитељ Манојло није снимио да је његов комшија Љубо
Прошао поред њега,
Без добро јутро, без Бога (који је тих година био забрањен у мом завичају).
Скочио је за очи најопаснијем, међу просветарима.
Фасовао је наставник музичког васпитања Вардић Стеван.
Бива тако је оплавио сина Љубовог Драга, да је дошло до кастига.
Није знао Драго, да између ноте МИ и ФА постоји
Благи прелаз, а не набусит.
Патосиран је био неко.
На теби је да судиш.
***

Те ноћи задружном „Ајкулом“
Делегација из Гајдобре омркла је у Комитету.
Нешто се испеглало. Домаћински, нема шта.

Велинко је отворио врата Месне канцеларије и заседало је
Мировно веће села. Резолуција,
Донешена негде пред зору.
Није то дуго трајало и школа је остала без наставника
Музичког. Седамдесетих.
Резолуција помирења наставника и родитеља. Деца се ништа питала нису.
Она су била флеш из прве руке.
Ослушкивали су долазак времена
У раљама новог миленијума.

***

Ћутимо. Не покреће нас ни ветар у башти
Непознатих предела паланачких бирцуза.
Где смо? Шта радимо овде Хенк?
Чупамо последње приче из наших оплављених живота.
На безецу смо Хенк.
Зато и ћутимо.

***
„Дивно је кад жена има петљу
Да те узме у себе онда кад си слаб
Дивно је кад ћутим снагу њену
Која вади ме из мога блата ван.
Дивно је…“
„ Одакле ти ово Хенк?“
„Успомена на Блу“.
„Блу је била дете…“
„Пролазила је поред наше школе“.

„Није свраћала“.
„Није оставила трага…“
„Каквог…“
„Једном ћу ти рећи..“
„Важи Хенк…“
„Конташ?“
„Контам Хенк.“
Гледамо се у очи, не трепћемо , мај је.
Време резолуција.
За слабе на цугу.