КОЛУМНА НЕДЕЉКА БАЋИНЕ МАЈСТОРИ , МАЈСТОРИ ЗА ПОЉУПЦЕ
***
Заувек треба да зашутим.
Брњицу на уста. Дисат на нос и на уши .
Ваља се учити, издржат плиму зла и клепетање крила
Црних врана и ала љутих. Ништа не знат.
Звери од људског зла да побегну
И човјек сам да остане, ишчисти се као рибац
И поново се роди.
Ваља све то мој рођаче потопит у воду.
Ко издржи нек пише историју
Њему на вољу и образ.
Није ваљда црни, није ваљда црни.
Прегањао би се народни трибун из букинског сокака са мном,
А ја нећу, волим да слушам Лејку и да је гледам,
Док трага за светлошћу, мајсторлуком игре,
За сунчевом зраком, која оживјет зна.
Живац очињег вида.
***
Кад нас је у Паланци креснула олуја
и љутња оних првих одозго
наш офис се уплашио до коске. Страх.
хоће да побегне од Миле и мене.
Само да се јадан не сруши и доживи судбину
Било једном у улици Краља Петра, задња пошта Бачка Паланка.
Срушен нам је чак и поглед, изгубиле се зграде
Власти, части, политике па и Поште.
Видик не додирује ни жедну фонтану
(годинама штракује и скапава од жеђи).
Какви смо то људи постали.
Ни чашу воде да дамо.
Тако некако.
Богоради Мила Веселица, и ја би.
Но не знам тако спретно и јако.
Повлачим се. Мајстори , мајстори,
Где живе мајстори, који свашта знају,
за истину да опорављају.
***
Још Мила итекако зна накитити замолницу за спасење
Нашег малог офиса, где станује живот веселих осмеха
И веровања, лудом радовања.
Ваљда ће бити боље.
Мољакамо за цреп, моторке крчалице, грађу , малтер, цигле,
(о бехатону ни реч) свашта нешто.
У десном углу све печат до печата,
Замолница за помоћ, ко бомбона слатка, чуста ко девојка.
Накитила Мила. Како коме, преко пута комшијама.
Ваљда се тако бележе да су најмоћнији и најупитанији.
Нек се заведе.
Кажу тако треба.
***
Маркан и син.
Утежу се атуле, пеглају греде, куцка по летвама.
Шестица зар. Летвање и пуцкетање по бибер црепу.
Крпеж на све стране, пуне се рупе,
Да се птице не населе.
Кренули по новим правилима, крени од крова,
До темеља има времена,
Складиште за илузије и покварену машту,
Залуђивање народа и даље у току, пренос директан.
Нон стоп. Не треси рођаче, антену не померај,
Утрнут ћеш сигнал.
ЈБГ.
***
Пукла летња звезда. Отворен дан између прстију.
Склонио се струјар Голуб
Испод стреве, као права птица.
Бистри пресеке жичне,
Напоне и бакарне честице,
Превлачи обичне штекере у трофазне, наглас броји
Плусеве и минусе, никако да зброји,
Цену рада што има са ништа новца,
Што Мила и ја у каси бројимо.
Може црта. Може. Пристаје добри човек.
Да црти није, одавно би без метка пали,
Закључује Мила,
На мени је да климам главом. Не варничи.
***
Водерина извире на све стране.
Из зида понајвише, сувота далеко.
Друг Ђуро стручњак за водомере и зарђале цевчине.
Хвата се за главу.
Чупао би све да му је дати кондиције.
Оне звечеће, звец, звец, звец.
Црта и подвлачи.
Тумачи нам теорију судова спојених, кад се све упасује
Цуркат неће моћи , све је до кучине. Све.
Ако се око нарезнице добро притегне и умота, ето сувоте.
А „ дје“ наћ кучину,
Друже водни Ђуро , питам.
Питац пита, не скита.
Тамо – одговара ….
Где тамо, питам, шапну ми.
Чудна је та кучина
И још од чудније биљке склепана,
Кад јами не пушта, звец, звец, звец.
Смешка се друг Ђуро, водни. Назор.
***
Молерај. Скоро да ће празник. Рупе да се покрију.
Лијепа фарба да се удари.
Мајстор Миле. Миле пиле.
Волим што певат зна и све кроз шегу.
Мала.
Одабрасмо боју. Да се изгубимо у њеним шакама лимунових кора.
А Миле хтеде да удеси на пинк.
Ваљда ударио на провокацију о трајању боје менструалног циклуса,
У трпилу народа овог.
Молери. Баш их волим онакве насмејане. Још кад окрену наопако капе
Од новина, које више нико не чита. ВЦ таблоида.
***
Изређаше се мајстори, може се офису прићи,
Цифрамо дугове. Празна рука. Неки ђаво ударио у касу.
Никако да се закоти кинта.
Чекамо глас од комшија преко пута.
„Кога је молити, није га љутити.“
„Знам, Мила…“
„Знам да знаш. Знају и они па на леру држе реч.
Капа доље.
Поготово туђој бризи и нези. Ваљда ће доћи на време. Без респиратора
И летећих поштарских кочија.
Пођарцавање.
***
Проламају ми се сећања на мајстор Добрицу.
Све ове приче за њега би биле лук и вода.
Онако разбарушен Жућо, пружио би осмех и дигао тензију,
Дајући нам на знање да једино признаје
Мајсторство љубавно.
Мајсторлук за пољупце, све остало би се дизало само,
Онако успут, као кад се јабуке петроваче беру, бива из љубави.
„Момак за све ,за моје немирне сне,
Згодан и леп, момак за све.
Онда кад мрзим цео свет,
Ти ми се само приближиш и ја тад заборавим на све .
Ти си мој мајстор за пољупце,
Тако ми добро радиш све
О, да, о не.“
Знао је Добрица работу , тако цео живот процуња ,
Сам свој мајстор. Манипулатор за душе изгубљене.
***
„Скоро ће година проћи. Нема одговора за нашу замолницу“.
Пусти то Мила.
Како.
Заборави, до следеће олује,
Читам јој Добричин запис
О љубави и срећи,
Мајстора за пољупце.
Замисли се Мила.
Заозбилљно.
