Нешто је труло у држави Данској

snežana turk knjiga blog priča bačka palanka (2)

Обучена у пластичну јакну и провидну црну сукњу, рашчупане наранџасте косе, клатила се налакћена на шанк, пијана и збуњена, вребајући публику за своје остареле тужбалице. Недостајали су јој сведоци њене пропасти.

Када би говорила о њему, забацивала је косу увијајући вунене крајеве иза ушију, а глас би јој постајао треперав, од уздрхталих чула грозничав и болестан. Говорила је како јој је све у вези тога схватљиво, као бели дан.

-Другачији је то свет, расветљен, жељен, дариван. Све ми се тада чинило огромним.

У омрклини коју је прижељно око себе стварала и у коју се удубила и саобразила с њом, превртала би побледелим прстима по искрзаним фотографијама које је носила у џепу, наочиглед публике која је хтела да је слуша због ракије коју је им је плаћала.

Са фотографија је жар љубави жарио пробијајући се кроз жутило и испуцале линије које су правиле путање њених протраћених година.

У овом времену њено поднадуло лице се сваког јутра утапало у равнодушност, као да се умива затупљеношћу, редовно и ритуално. Називала је то стањем пребољености.

Отерана из свог живота, удаљена од свега што је чинило, од ње је остала некаква необична срамежљивост проститутке пред походом и дремежом сакривана детињаста самообмана.

-Кад сам отишла, дувао је јак ветар. Ковитлало је лишће. Била је рана јесен. У руци превише озеблој за рану јесен, стезала сам ручку кофера и поновљала како смо сад сами, Боже мој, ти и ја.

Пречесто је слушала од усхићених слабоумика како се овакви дани називају прекретницама, новим, храбро окренутим страницама, блиставим победама.

Дичила се пред људима снагом своје одлуке, а знала је да наступа дан који неће бити ни блистав, ни нов, ни победнички. Осећала је да добровољно ступа у мрак у којем ће потонути стрмоглаво, журно, безгласно, устремљено. Био је то први дан.

У другом дану је наишла на стрпљиву ослепелост и смерну глувоћу у којој је могла разазнати свој унакажени крик сав од патрљака недокучиве среће.

Са просјачки испруженим рукама штитила се од мисли које су, распојасане као припите, једна на другу насртале, вијајући какву нову сулуду идеју прављења плана за будућност.

-Било је и биће опет – снажила се.

-И ово ће се уруштити. Кад доспе, умећу себе да сачекам. Дрема у мени моја бујна машта која ће опет сву душу населити, окупирати је и лепотом напојити враћајући све ишчекиване, затурене, магличасте и лелујаве ноћи у којима ће се отворити пут, стар, прашњав и каменит, по њему да ходамо моја будућност и ја.

Кад би у потрази пролазила крај осветљених прозора застајала би опчињена што иза тих прозора живе људи. Боје ли се? Има ли и на њиховим зидовима здепастих сенки од којих уплашени бдеју?

-У тим прозорима вену цикламe. Колико је малих, неважних смрти наоколо! Наочиглед равнодушне светине сваког тренутка неко умире. А све је њихово! И куће и цикламe и одлуке да виде или не виде. Имала сам и ја свој праг. Сећам се како ме је преко прага пренео. Колебао се. Мислила сам да се шали, да ме зачикава. Онда сам схватила да процењује кога више воли, мене или свој праг?

Тако сам се, због те колебљивости, пре времена повиновала и моје су пре времена сазреле речи зазвучале опоро. Сада више окачене о клин, тамо, у тој кући, као подсмех намери да се свет нежношћу разумева.

Колико нас овако зури у своје прошлости? Неко плаче и слини, неко се подсмева, неко путује, неко је умро, неко се из гроба подигао и гледа свет као да га никад није познавао и све му је мило.

Лелујав сан сањам. Царујем тамом и не верујем у бајку о себи. Ако похитам за својим телом, ко ће уместо мене сањати?

Тек, придигне се и узнемири, рекло би се, тражи разрешење и спасење или немире и оштре резове и не хаје за исцрпљене дане повијене до земље, грабе, непокретне и опасне. Боже мој, побеже ми и ово лето! Заморило се. Јадно лето.

Пружају се сенке од Илиндана и већ претече јесени хује помало изјутра и предвече. У баштама све дозрева и чека бербу. Жуто, наранџасто и црвено. Сав југ је у тој сочности. Нагнао се и праскав чека на нечије руке. Моје? Просјачке? Испружене?

Ово је сада мој дом. Пета је јесен у овом дому која чека на моје руке. Неизбежно је тачно да је пета јесен, а мој дух луња осион и неверан, пут далеких градова у којима никад нисам била, у којима звече виолине на белим трговима, у којима теку опеване реке које ме циљају да ме својим напетим луковима и науљеним стрелама погоде, да се пробудим, да се понадам, да помислим како негде неко за мене свира моју песму. Као, то постоји! Као што све постоји у том свету у којем се тиска мноштво које трага.

Прича из књиге „Second Hand“ 

Бачкопаланчанка Снежана Турк је чланица Српског књижевног друштва и издала је четири књиге. Њен први роман „Малограђанка“, објављен у ИП Светови, издат је 2000. године. Књига „Светови и откупљена година“ објављена је у Народној књизи 2006. године, након чега је издала ауторско издање „Зечији брег“, збирку прича. 2024. године издала је четврту књигу под називом „Second Hand“.

Уколико желите да купите Снежанину књигу, обратите се ауторки на број телефона: 069660199

Повезане објавеВише од аутора

Постави одговор

Please enter your comment!
Please enter your name here