После доброг ручка

-Идем у шуму очи да одморим, гласа да не чујем. Птице, инсекти, грање, рај на неколико корака од овог сметлишта.

-Какав рај? Шта ће нама рај? Баш је за нас божји милодар.

-Кад сам се прошли пут овако осећао огрезао сам у самоћи и беспућу.

-Напорна је самоћа. Можеш полудети, а кад полудиш свашта се деси.

-На пример?

-На пример, можеш се убити.

-Није то најгоре. Горе је кад схватиш да си све сам себи скривио и да се ни на кога не можеш љутити. Сецкаш грану на којој седиш. Једном ћеш је пресећи, али стати не можеш. Јаукао би, али те стид и тако јадан, гласа не пушташ. Гледаш у ову божју лепоту око себе и питаш се је ли све то и пре било ту, баш такво, теби под носом. Не иде ти се одатле. Остао би. Кунеш се. Онда се немоћ останка накалеми и немоћи се једна на другу примају док не израсту на твоје очи као џиновски грозд. Заборавиш зашто си дошао. Не знаш како ћеш назад, а остати не можеш. Мало помало, како дан одмиче, смучиш се сам себи што си обичан, што у теби ничег величанственог нема, као да си камењем отхрањен. Тром и болестан, пузећи се враћаш. А живот хуји. Не чека на голаће и кукавице.

-Куд ти оде? Упрости мало, човече.

-Немам више времена. Морам поћи. Удара ми позив у главу. Прекасно је за упрошћавање. Можда у следећем кругу.

-Од воље ти. Кад се мора, шта да се ради? Зашто си ми о томе говорио? Кад се толико загризе заћутиш, јер је неописиво, а ти си се баш распричао.

-Онда ти знаш више од мене. Ако знаш о ћутању пред одлазак, твоји су одласци били скупљи. Говорим ти зато да би ме могао пронаћи, ако се предомислим и залутам. Рачунам на тебе. Надам се понекој од твојих могућности.

-Не иде то тако.

-Молим те да ме ускоро вратиш. Обичан сам човек. Чак ни то. Ти си далеко догурао. Ниси ме скромношћу преварио.

-Маштарије. Слатке сулудице пред свитање. Кад сване, све ће опет бити у реду. Обично, свикло и драго. Стрпи се још мало и сваки ће на своју страну. Следеће ноћи опет ћемо лепе приче причати. Причаћемо о женама, слатким превртљивим враголанкама. Права тема за даше као што смо нас двојица.

-Не верујеш ми? Какве жене? Какве причице о њима? Није ми до тога.

-Пуно причаш, другар. Самотњаци ћуте и ураде. Као самоубице. Причљивци траже сажаљење и малу срамотну пажњицу. Али, то је тако људски. Не мораш због тога уцењивати онога који нема савести за брбљивце. Лепо је причати о згодним радодајкама. Праве приче се не причају.

-Али, ја ћу остати ако ме не вратиш. Изгубићу се.

-Видећемо. Има дана. Нигде нам се не жури. Да би се изгубио мораш отићи и залутати. Остати је величанствено. Али, ниси дорастао усхићењу једноставности. Не брини, вратићеш се после неколико сати. Брзо ће ти досадити птице и траве и крошње и ћутање. Ћутање понајпре.

– Лоше мислиш о мени. Надао сам се да ћеш бар ти, кад нико други не уме, не разуме …
– Ако мислим, мало ли је? Драматичан си, драматичност је сумњива. Смрдуцкаш на глупост и сувишност.
Од памтивека, толико тога је сувишно даматичног. Али, занат! Занат је све! Не постоји ништа узвишеније од упослених руку и усредсређених мисли које стварају.
Под рукама се помаља створено.
Мало помало и ево га. Чињење је завршено, дело је окончано. Краткотрајна исконска срећа пред створеним. Затим даље, даље. Увек имаш могућност за даље, за незаустављивост, јер те занат узноси.
Руке хитају, занат се све више злати како напредујеш. Гомилају се мајушне, слађане радости. Твоје творевине су око тебе. И тако се, мајсторским нагомилавањима, свет
мења. Прекинута сећања се повезују и другим путевима одлазе целовита и крштена. Улоге се мењају, добијају име и облик. Ослади ти се твоја мала моћ кад руке нешто сачине. Празнине се неприметно попуњавају и дође дан кад је све твоје с тобом усклађено. То је сва животна мудролија. Не мудрост. Нисам погрешио.
Нећете ништа да кварите. Иако сте обоје уморни.

Заједно брже старите.

Ви сте глупи и упорни.

Прича из књиге „Second Hand“ 

Курзив за стихове Боре Ђорђдевића.

Уколико желите да купите Снежанину књигу, обратите се ауторки на број телефона: 069660199