Дан за пријатеље!

У сабирном центру смо. Центру сабирном.
Свак сваком дише за вратом, хвата се маглуштина у очима.
Зора не свиће, гурка. Отело се и пролеће, неће да траје.
Диже руке од свега и зиму препушта лету панонских морнара,
Да се разгаћимо, бато мој, ајд ти први.
Гологузани смо.
Превагну живот у десну страну, на ваги са једним тасом.
Продато, као и увек у сезони избора, господару на вољу, илузија у току.
У сабирном центу. Купљено.
***
Волим пределе Јадра и Рађевине. Дринска прича. Шапутање између векова.
Шипак историјске честице, да не клоне и у забораву зарђа са нечистом,
Српски род.
Бог даје. Богате су шуме. Крчи се по редоследу. Пилана „Јела“ Гајдобра у фулу.
Оздрављење природе. Пршти зора, живот и људи лепе земље Србије.
***
Чича из Шапца, мој друг из студентских дана, Драган Мирковић,
типка поруку са мирисом слободе из подринске нахије.
Мила записује „Дивно је бити некоме друг, данас је светски Дан најбољих пријатеља.
Пошаљи ово свим добрим пријатељима и мени, ако ме сматраш једним од њих
И видећеш колико ћеш порука добити назад, ако добијеш више од седам,
Вољена си особа.“
Док храстови лужњаци њишу гране и беле букве падају за прореду ,
Као младе невесте у Јадру и Рађевини.

Сећања и ништа више. Чича мој. Оптимиста до коске и последњег даха.
***
Очи мораш затворити, не шкиљи гене. Далеко је Пула и море дубоко.
Аверти се под нашки.
Собу замрачи. Гласови нек утихну. Свој си на своме.
Пребирај године иза , које се пишу године,
Које су бехарале само за нас.
Послушај Блу „Murder most foul“. Bob Dylan.
Можда се помери клепет шкура. Можда.
***
Џанарике у башти, Невесињске 105, родиће. Спремне за тучу.
Спремне за казане млађег брата.
Небо изнад крошње ораха ми се смеје у фацу. Сам си.
Протежем своје успомене, уз штап успомена, на бахате тренутке
„Ти мореш све“. Играм се истине и лажи. Ја сам истина, ја сам лаж.
Где сам и ко сам, мило моје у дану најбољих пријатеља. Ајд крени.
***
Поново су нас натртили, мене и пријатеље моје. Кажу били избори.
Биркало се, по обичају. Крај је увек исти.
Отвара се поглавље лажи, широко.
Јаче и веће од брисаног простосра.
Закивци се чују издалека. Тик – так. Тик – так. Тик- так.
Грми све што грмит може, лаже све што лагат зна.
Умивам руке, чистим лице алкохолом.
Образ ваљда треба да станује у мојим рукописима.
***
Уверавам Блу да једино истина преживети може. Нема врдања.
Беше то у времену рогатог пролећа, кад су кретале љубичице и јорговани.
Вртела је главом. Појма нема . Страдамо на обадве стране.
Без додира, љубави, мржње. Беше то. Беше.
***
Моћно је рећи,
„Ајде Мила, крени по азбучнику“. Тражимо бар њих десет у празнини пријатељства.
Невољна је Мила, тежак дан за нас старе птице.
Набраја : „Блу, Лејка, Зоран (два пута), Јасна, Вук, Сара, Драган, Паулина, Анка, наравно.
-Фамилија стоп.
Мршти се Мила Веселица. Тера по своме. Ја бројим пријатеље којих више нема.
Отишли. Негде.
***
Мајка свих успомена за прошла времена је песма, знаш?
„Знам  може ова…
„У свету постоји једно царство,
У њему царује другарство
У њему се је све лепо
У њему је све нежно
У њему се све радује.
Тамо су куће од чоколаде,
Прозори су од мармеладе
Тамо свако ради оно што хоће
Тамо расте свако воће „
Све је поравнато. Све.
Успаванка за Паулину Томић, негде у неким собама, испод Фрушке Горе.
Све је записано, овде почиње борба за голи живот. Победи сестро. Победи.