Камарадов избор

Мој камарад плави, на првој страни албума,
Предвиђеног за лепе успомене, поготово за оне далеке,
Из прошлог миленијума, што као жишка ватру чува, да се не угасимо,
Пре гарантног рока, оног што нам је записано за век људски и оно
Приде као награду.
Мој камарад је насмејан, младолик, широко отворених очију и увек тако
Кад се пролеће прескочи и скитнице директ из зиме
Ускоче у плаве воде лета,
Мешајући се са галебима, што несмотренима краду кроасане,
Или ти уштипке, онако по нашки,
Мој насмејани камарад.
Мајстор, свезналица шрафљења људских емоција и ситног молераја
У нијансе Блу варијанти, нежности коју је сачувала само за мене.
Скитара једна.
***
Остао му надимак Камарад из студентског доба.
Ваљда једини у генерацији, учио швапски. Као да је знао.
Ми смо бобоњали по руски.
Језик му определио цео живот. Цепидлачи кад теоретише.
Једном сече и то потешко, док трипут мери.
Темељан је и упоран као мазга.
Зајуни по васцијели дан и ноћ, кад изгони правду
И удара мак на конац. Један од најбољих од нас.
Вазда чист и уредан, као најлепша девојка у дому,
Нека Мира Ковачевић из „Јаше Томића“.
Бива, тако записано. Док ми кршимо ладне шприцере у „Црној мачки“,
Он се уздиже културно у позоришту,
Гледајући једним оком представу Љубише Ристића и Раде Шербеџије.
Другим шкиљећи, пребирао је по страницама политичке економије
Самоуправног социјализма.
Њему се вала мајка обрадовала,
Светковина била.
***
Убацили га другови, намах у политику. Црвену.
Почиње се од соколења и мерења дужине жице верности
Која или пуца, или се извлачи, по устаљеном шаблону поверења.
Ако се добро тањи и пружа, дуже трају, кажу до пензије
И пецала за Тиквару. Учио је црвени занат
Од најбољих, пажљиво их пратећи по партијским ћелијама,
По селима, по фабрикама и понекад одлазећи у Нови Сад
На допунску наставу. Једном га закачио и Београд,
Предавање у Сава центру на тему
„Унутрашњи непријатељ и домаћи издајник“.
Наравно, мере које треба предузети.
Као да се наслутило зло, које је дошло по своје
Да размонтира Домовину. По свим шавовима.
Друг Владо, мој камарад, као да је све то знао.
***
Превесла Слободан комунисте у социјалисте.
Све са имовином. Угура кусо и репато.
Са зидова скидају слике,
„стару врану“ (бива Титову),
Мећу Слободанову.
Пробуди се национална свест, понајвише код оних
Којима је записано да никакву свест нису никад ни имали.
Сретох Влада Камарада, поред „ Занатског“, свраћам га на пиће.
„У журби је, крене па стане,
Ништа ово не ваља, ово појма нема“. Оде.
Замаче са надом да сам чуо само ја,
Његов друг из Студентског дома.
После ће и мени све бити јасно.
***
Дође вакат, да се закопите странке, позиција и опозиција.
Свак у глави развлачи идеју власти, олако и окрочке.
По задатку Партије, Владо Камарад упућен да прати рад
Мрских издајника око Вука Драшковића.
Бива да се закачи за заведене из незнања залутале
Овчице из стада, правом да их врне.
Кренуо је од митинга до митинга.
Вук је баш волео да их држи тих година по Војводини.
Обећао је да ће вратити стари назив Српска Војводина.
Посве се Владо Камарад наодао по селилма и написао извештаја,
Никог не именујући, као петоколонаша.
Није дизао тензију. Није такнуо никога.
***
Све је знао у теме, а никог отпевао није тамо где је требало.
Караказан који се крчкао, спреман за чишћење.
Озонска рупа се ширила, све до Букинске крчме
Где гости у хору по васцијели дан арлаучу
Слобо, слободо,
Слобо, слободо.
***
На првим изборима вишестраначким све је под конац.
Све је проверено и обезбеђено. Има ко да брине власт да не склизне. Знамо ми за јадац, све до
резервних кутија и нарамака сигурних гласова.
„Важно је ко броји…“
„И ко записује, побро“.
Тумачи из Лелине крчме и данлиданаске, исту флоскулу пребирају.
Кост одавно изглодана. Цакли се на Сунцу.
Увек има нека контра. Камарад мој Владо заборавио на правила игре.
Обележени листићи за гласање.
Намењена провера за другове битне. Другове од поверења.
Контраобавештајна. Најопаснија. Бирана.
Тако су ловљени мангупи у властитим редовима. Пао и мој Камарад.
Гласао за Вука. Акастиле.
***
Шутан је годинама. За Црвене је издајник Владо,
За ове друге комуњара.
Нудио му Бозало стратешко место у „Шешељугама“. Само се насмејао.
На изборе више није излазио. Некако се догегао до пецала за пензионере,
На Тиквари.
Одавно се нешто сломило у њему,
Које никад није могао саставити у свом ништавилу.
Ваљда то тако треба.
За живота. Господин једном и заувек. Рођени мој,
Камарад Владо замаче испред очињег вида.
Оде звиждукајући генерацијски шлагер
„Јер ја сам скитница, не држи ме мјесто,
Ја сам скитница бјежи ми се често.
Ја сам скитница, даљине ме вуку,
Више волим вјетар него мирну луку“.
Ето тако.