Никад нисам могао докућити његов физички изглед.
Други су га кињили и лепили атрибуте љубоморе, зла,
Пакости и ситних потреба,
Да се оклевета мој тихи друг Ћутан.
Већ легенда паланачке бирократије,
Неисцрпни извор тајни свих власти,
У чувеном паланачком троуглу
Општина, Часни Суд и Црвена зграда Комитета,
Где смо се клели кад треба
И богме још више кад не треба.
„Друже Тито само пиши, радићемо и по киши
Ако пишеш са Карделјом, радићемо и недељом
Ако пише и Јованка радићемо без престанка“
ништа није смешно Мила, тако било сведочим.
***
Знају Срби понекад и шта раде. Крене им.
Поготово после великих и малих гужвања
Са душманима који кидишу на част и слободу златну.
Заигра се коло и измудрују вође ,
Онако одока и из вика.
Ћутан је потомак такве једне борачко-брдске породице,
Из колонистичког корпуса, после друге велике војне.
Једне од три.
Мењају се власти, оне су ту, вуку конце из сенке
И све буде онако како нам је и сад.
Знају Срби, немој мислити да не знају.
Мозгови.
***
Чувени Боро Рус, постројавао је паланачку сиротињу
У „Веселину“, свако јутро под конац.
Оне који му тог јутра нису били по табијату,
Вукао је за зулуфе, све до звезда,
Данице и осталих падавица. Једно јутро се заиграо,
Повукао Ћутана, овако за пример.
Преварио се чувени Директор, Боро Рус, од два метра, баш преварио.
Ударио на чедо фамилије. Једне од три.
Убрзо је у виду ластиног репа
И због изненадне болести променио поднебље,
Отишао на свежију арију да продише,
Да, да, Мила, бринула је Компартија о својим директорима.
***
У средњој Економској баш смо постали прави јарани.
Он је све више ћутао, ја сам све више лапрао.
Његово је било да плаћа чехове по паланачким прчварницама,
Моје да причам о ономе што је он знао, да треба да прећути .
Некако су наши колосеци живота знали да се укрсте,
Баш кад је требало стати на ноге и кренути у неке нове животе.
Ишћутао је мој друг Ћутан целу средњу школу.
На матурској вечери имао је најлепше плаво голубије одело,
Белу кошуљу најлонку и и црвену кравату од свиле.
Мене те вечери није било . Закаснио на аутобус,
Онај што је пеглао у осам из Гајдобре за Паланку Бачку.
Штета.
***
Гањао је мој друг Ћутан науке по Новом Саду.
Годинама. После би нека афера
На Вишој школи за организацији рада,
Измакао се Ћутан на време. Рекли му другови.
Очеви.
Увек се могло купити то парче папира, и немој да се бећиш Мила,
Где ти живиш, увек се имало решење за накнадну памет.
***
„Државна службица. Државна платица. Сигурица. Небо граница,
Нема тије пара да се плати моја слободица.“
Скоро да ми је знао
Рецитоват свој животни мото, мој друг Ћутан,
Поготово кад загинемо у вртлогу успомена
На нека срећнија и поштенија времена.
Окилавим објашњавајући му о шареном свету
Борбе за сваки динар, производњи, радничкој класи, Држави,
Инспекцијама, политици. Баш њега заболи свака моја реч.
Хоће да пукне од смеха.
На ситном бројању је до одласка у мирне воде пензионерских дана.
„Свака му част, заграја Мила. Тај је знао проћи испод капи кише.“
Знам Мила. Знам.
***
Ко да је јуче било . Бануо је Ћутан у наш офис са четири промаје.
Прича Мила. Млатара рукама. Неке велике паре Држава
Канула за просперитет наше Паланке.
Да се гради да се улепши, да се дисат може,
На сва плућна крила, док их још имамо.
Заслужила Паланка.
Нацула Мила да је Ћутан друг члан Комисије за урбанизам,
Друг који се пита. Уваѕени члан заједнице
Из породице са заслугама за народ
Са свим звездама и митраљетама. Укључих се и сам у причу.
Бива Ћутан да предложи Позориште да се да завршити.
Није нека пара, а култура није на одмет.
Још Мила одржа слово,
„Када је Хитлер напао Енглезе, друг Винстон Черчил
Је на стастанку са мудрима разматрао како повећати
Фонд за одбрану. Један од министара предложи
Да се новац за културу преусмери у ратни буџет.
Дрекну друг Черчил „Ако новац из културе дамо за одбрану
Питање је шта онда бранимо.“ Дрекну и Мила. Ћутан ништа.
Трепну окицама и одобри ћутањем Милину збрку
Која годинама виси као модро небо
Изнад Паланке. Збрка звана Позориште у изградњи.
***
Нешто је Паланка скривила 2023 године, Отворило се небо и пустило господаре ветрова да шенлуче. „Неком ће свунут туђа невоља“, паламуди лупетало Максим . „Нека си ти рекао“. „ Можда сад све скочамо у Паланци, „ Настави Максим. „Ко и до сада „ надмудрује се Јовица . Ћутан окрену још једну. Данас му је све потаман.
По бројању мање од године дана до заслужене пензије.
***
Доћекасмо га ко озебо сунце.
Мила поготово. Има и понуда на столу,
Ђаконија слатких и слањих. Отчепи Ћутан
„Хтео сам ја то рећ за позориште. Претекоше, само исчиташе.
Наше је да климамо главом. Рекоше важни другови да се
Бехатон мора мењати из разлога што се излизао.
Треба нове плоче стављати. Дискусије нема, наше је
Да паланачки мислимо, а има ко да мисли
И зна шта треба нашем граду. Ваљда другови
Наши знају боље трошити наше паре него ми…“
Немој даље… Немој. Закључи Мила сваку даљу дискусију.
Лакну Ћутану, лакну и мені.
Једино Лејка помери мемлу немоћи
Мудролијама букинског народног трибуна
„Можда вас Паланчане Бог погледа па да копачи налете
На Атилино благо. Прича се ту је негде поред Дунава…“
Ма иди Лејка у три лепе… у исти трен заграјасмо Мила и ја.
Ћутан ништа .
Мртав ладан.
Ћути.
