Каменко и Кременко

Сањам, као, падам.
И све око мене пада, сурвава се и разбија.
Распарчана и ја и све око мене. Плутамо по расточеном, ужареном камењу и уздижемо се свако на оно што му је преостало.
Пузи, несигурно се придиже, потом креће пут литица на исто место са којег се сурвало. Светлост сива, превртиљива. Као да ће ноћ, а пробија сунце.
Чини се да смо закорачили у предео Смрти. Отровно биље, шиљато камење, река брза од погледа, ледена, црна, без. врбака, извирује чадаво гребење, а ми растргани, ништавни, кружимо једни око других не би ли се саставили.
Облећу очи око разјапљеног безухог лица, руке пипају
око трупа, ноге би да се углаве у раскречену шупљу карлицу.
И поврати се претходни одлазак, враћа се на место злочина као на једину преосталу могућност на коју се може стати, окренути се и побећи колико те ноге носе, што даље!
Као звер њушиш пут до града, до куће, до скровишта. Било би чак једноставно да литица није жива, да се не опире зверском ужурбаном одмицању. Стотине руку вуку
назад.
Као слутња надође мисао како је та литица твој дом и како бољег скровишта немаш, како си осуђен на ту стрмину, на варљиви, избезумљени поглед надоле, како си
стога толико опрезан да од тога боли и хуји у костима да се стога грчиш, до пуцања. Од тога те засврбе пазуха и видиш како ти тешка, бела крила расту. Не знаш куд би са њима. Доста ти је свега. Ниси више у сну, а ниси сасвим ни на јави.
Не можеш одредити границу и вичеш, тражиш помоћ. Нема никога.
Отвараш очи пренагло. Угледаш први, можда и последњи пут бесконачност – плаву, равнодушну, ужасну.
Схваташ тад и можда више никад да се ту преклапају живот и смрт. У језовитој тишини преливају се у исконском савезу.
Живе једно од другог.
Урлаш, како се у сну урла.
Поручујеш том некоме који све зна да те одмах пробуди док се савезнишво није потписало, док се уговор није сачинио и печат ударио.
Зовеш мајку, Бога, Богородицу, мрмљаш на језику који не познајеш.
Комешање луди.
Будиш се знојав и устрептао.
Напољу је још мрак.
Устајеш, затвараш прозор и нестрпљиво пакујеш торбу за пијачну тезгу.
Одлазиш.
Палиш цигарету.
Из термоса наливаш кафу у пластичну часу.
Један за другим пристижу накупци, воћари, повртари, орбит жваке, кинеске дрангулије, јевтина козметика.
Свануло је.
Пијаца започиње да удара темпо по којем се креће живљење.
Још једна ноћ је прошла.
Сад ће купци, да пипају, преврћу, ценкају се.
Покренуо се још један неодољив, спасоносно нервозан дан.

Честитке нашем јунаку Кременку Он је убио рођену сенку и добитник је више медаља Што доказује да он ваља Каменко ја, Кременко ја Понављамо то ко Шваба тра –
ла – ла

Прича из књиге „Second Hand“ 

Уколико желите да купите Снежанину књигу, обратите се ауторки на број телефона: 069660199