Зашто нам се чини да имамо све мање времена упркос све бржој технологији која га штеди и како економски раст подстиче психопатолошка понашања? Истраживања показују да је друштвено убрзање узрок пренапрезања људског тела и психе и појаве све тежих облика обољења.

Једно од њих је показало да се четири петине запослених у 26 земаља осећа „на границама капацитета или изван њих“, док је на основу другог истраживања, спроведеног над 15.000 људи у петнаест земаља, конкретно „изгарање на послу“ (burnout) откривено код четвртине запослених. Ово се догађа у условима опоравка од пандемије, растуће инфлације и неједнакости због којих се задужујемо, радимо дуже а спавамо краће. Према Светској здравственој организацији, свака осма особа пати од неког менталног поремећаја. Преко милијарду људи.

амодеструкција, синдром изгарања на послу…“ Тако је недавно у Београду на питање које ће се психопатологије омасовити у будућности одговорила психолошкиња и социолошкиња Рената Салецл. Самодеструктивним понашањем покушавамо да се изборимо са фрустрацијом и притисцима, док „изгарање на послу“ (burnout) Светска здравствена организација дефинише као стање хроничног стреса на радном месту којим се не управља добро.

Проблем је све запаженији: једно истраживање је показало да се четири петине запослених у 26 земаља осећа „на границама капацитета или изван њих“, док је на основу другог истраживања, спроведеног над 15.000 људи у петнаест земаља, конкретно „изгарање на послу“ откривено код четвртине запослених. Ово се догађа у условима опоравка од пандемије, растуће инфлације и неједнакости због којих се задужујемо, радимо дуже а спавамо краће. Према Светској здравственој организацији, свака осма особа пати од неког менталног поремећаја. Преко милијарду људи.

Ваљда зато као трећи проблем Салецл види ескапизам – жељу за измештањем из стварности на коју немамо утицај: „Када желите да живите у некој кућици, са псом, далеко од свега“. Појам ескапизам потиче од глагола побећи, и значи жудњу за неком мирнијом и лепшом стварношћу. Тај осећај недостатка често прати неклиничко стање „отупљености“ (languishing) – апатије, безвољности, пасивности.

Шта нас тера да се преједамо и опијамо? Откуд стрес на послу, па и самонаметнут? Зашто имамо све мање времена? Зашто све мање очекујемо од људи и све више купујемо псе, што је постало глобални тренд?

Врсте друштвеног убрзања

Да нас капитализам структурно предодређује писао је још Макс Вебер, назвавши га „најсудбоноснијом снагом модерног живота“. Она се данас испољава све јачим осећајем недостатка времена. Научници сугеришу да се не ради само о осећају. Можда најдаље је отишао социолог Хартмут Роза, повезавши га са све снажнијим искуством убрзања друштва, културе па и самог времена. У књизи „Односи према свету у доба убрзања“ Роза полази од идеје да је сам процес модернизације заправо – процес убрзања.

Најпре је техничко убрзање производње и транспорта довело до „сужавања простора“, чије је превазилажење постајало све лакше. Пошто је искуство летења авионом све доступније, све више га желимо, што радикално мења наш однос према простору.

Ту је затим све бржа комуникација: од проналаска радија крајем 19. века до његовог ширења у броју од 50 милиона пријемника прошло је 38 година. Телевизији је за исти раст требало 13 година, док је од првог до педесетомилионитог интернет-прикључка прошло само четири. Што брже чујемо и сазнајемо, брже се мењају наши односи, правила и значења која им приписујемо, што доводи до убрзања друштвених промена. Добар пример је улога Фејсбука у брзој организацији протестаната током Арапског пролећа 2011. године. Актуелности се смењују, а оно што данас знамо све брже постаје неважно. Ово „сужавање садашњости“, како Роза пише, отежава стабилизацију идентитета.

Брзе промене траже да се остане у току, што се може само убрзањем темпа живота – повећавањем броја доживљаја по јединици времена. То радимо убрзавањем активности (журба), скраћивањем пауза између њих или преклапањем активности (тзв. multitasking). Ово је парадоксално, будући да техничко убрзање штеди време, што би требало да успори темпо живота. Ствар је у томе што техничко убрзање не може да испрати нашу потребу да постигнемо више. Ако можемо имејл послати два пута брже него писмо – а пожелимо да их пошаљемо три, четири или пет пута више него што смо слали писама – јавиће се недостатак времена. Слично је са коришћењем аутомобила, одласцима у набавку и сл. Тада се позивамо на ново техничко убрзање: инстант поруке, бржа кола, аутоматске касе у продавницама. Ова присила на убрзање је стресна, а појачава је култура у којој је губљење времена смртни грех („време је новац“).

Од тржишне привреде до тржишног друштва

Након победе неолиберализма осамдесетих и интернет-револуције деведесетих година, убрзале су се економско-финансијске трансакције, технолошке иновације и заоштрила конкуренција на тржишту. Нужда да се створи профит сабија временске оквире фирми и запослених, који морају да раде дуже и напорније, док боловање постаје рад од куће. Управо тако социолог Алан Еренберг тумачи повећану учесталост дијагноза депресије и изгарања на послу – као реакцију на временску преоптерећеност коју намеће савремено друштво. Како је писао у књизи „Изнуреност сопства“ (The Weariness of the Self), депресија није завера фармацеутске индустрије већ последица друштвених норми које величају успех, лични избор и аутономију.

Срж неолиберализма је у томе што некадашње опште вредности (правду, једнакост или слободу) замењује тржишним принципом надметања. Ово је проблем, јер су надметање и убрзање повезани појмом „продуктивност“ – учинком по јединици времена. Пошто се друштвено признање стиче према начелу надметања, брзина постаје врлина. Што си продуктивнији, више зарађујеш. Што више зарађујеш, више вредиш. Следи да продуктивност одређује вредност.

Није одувек било тако. У средњовековном друштву, борба за признање била је вишегенерацијска и могућа само против друштвених структура, због чега је тешко могла да буде свакодневна преокупација појединца. У модерном друштву, признање постаје избориво током каријере, вишегодишњом борбом за позиције. У постмодерном, неолибералном друштву, преовлађује свакодневна борба за учинак. Она није само статусна већ и егзистенцијална: „Чак су и чистачице сада запослене на одређено време и плаћене према учинку“, пише Роза.

Ова је логика обухватила и слободно време. Непрестани привредни раст – раст производње по јединици времена – преплављује нас робом и услугама. Ту наступа маркетинг, чија је сврха да сувишну производњу пласира и оправда. То подстиче потребу да себе посматрамо као аутентични „пројекат“ који треба брендирати, што повећава присилу куповине и доказивања у погледу планирања активности, друштвених контаката или годишњег одмора. Тако мора, јер је слободног времена све мање.  У овоме је клопка, јер што је избор пред нама већи, већа је и одговорност за одабир. Тада расту очекивања, која често остану неиспуњена па осећамо кривицу. Ово је стресно, па сагоревање на послу постаје сагоревање ван посла.

Убрзани и отуђени

Све ово доводи до вишеструких отуђења. Због брзинe и „сужавања простора“ раздвајају се физичка и друштвена блискост: људи, ствари или дешавања око нас тичу нас се све мање. Можемо се дописивати са особом у Аргентини, а ћутке седети поред познаника у превозу.

Са технолошки посредованом комуникацијом расте презасићеност контактима и доступним информацијама, а опада привлачност контакта уживо. Разговор постаје све напорнији јер га, за разлику од дописивања, није лако контролисати. Ово је за Шери Теркл, директора Института за проучавање односа технологије и идентитета на МIТ-у, лоше јер разговори постају све простији. Како закључује у књизи „Обновимо разговор“, анксиозност око спонтаности значи да нестају најпре непланирани, а онда разговори пуни дигресија који откривају нешто ново. Ово је готово нужно, јер пораст интеракција смањује нашу посвећеност свакој од њих. Резултат су усамљеност, емотивно повлачење и отуђење од непосредног окружења. Романописац Стивен Марш је написао: „Историја наше употребе технологије је историја жудње за изолацијом и долажења до ње.“ 

Остатак текста прочитајте на порталу РТС-а: „Зашто немамо времена и колико нас то кошта: Пандемија усамљености и изгарања на послу као последица друштвеног убрзања.“