Миленко Јовин: Жеља људи да ми помогну оставила ме је без даха

„Своју снагу сам црпео из сећања на загрљај и пољубац своје старије ћерке као и осмеха млађе који ми је упутила тог јутра када смо се растали. Кад год ми је било тешко, замислио бих њих две и маштао о дану када ћу поново бити са њима. Оне су биле моја звезда Северњача, моје светло на крају тунела“.

Миленко Јовин из Бачке Паланке, човек који је ујединио становнике целе општине у жељи да му помогну да победи опаку болест, недавно се вратио из Немачке након успешног лечења. Прошлог лета, када је сазнао да болује од акутне лимфобластне леукемије, почела је Миленкова борба у коју су се врло брзо укључили многи хумани грађани.

За портал БАП ВЕСТИ Миленко је испричао како је почела, текла и победом завршила најважнија битка у његовом животу.

„Дана када сам сазнао да болујем од акутне лимфобластне леукемије, мој живот се из корена променио. Тог истог дана сам хоспитализован и одвојен од свих и свега што ми је драго, на првом месту моје деце и и супруге. Шок који је дијагноза тешке болести изазвала код мене и свих мени блиских је готово немогуће описати. Ово нарочито имајући у виду да сам се до тог дана осећао добро и да нисам имао никаквих здравствених проблема. Завладала је потпуна неверица и кренула грчевита борба“, почео је Миленко своју причу.

Он каже да је, прихватити постављену дијагнозу као реалност и упустити се у борбу са болешћу, само један аспект кроз који човек мора проћи. Кроз њега се пролази уз помоћ лекара и другог медицинског особља. Пре или касније. Сасвим други аспект је, додаје он, пронаћи снагу и вољу да се издржи све што мора у том процесу.

„Своју снагу сам црпео из сећања на загрљај и пољубац своје старије ћерке као и осмеха млађе који ми је упутила тог јутра када смо се растали. Кад год ми је било тешко, замислио бих њих две и маштао о дану када ћу поново бити са њима. Оне су биле моја звезда Северњача, моје светло на крају тунела. Себи сам стално говорио – издржаћеш! Још много тога имаш да пружиш својим девојчицама. Нису заслужиле да одрасту без тебе“, прича овај храбри човек.

Миленкова дијагноза произвела је велики шок и у његовој породици, јер и сам помен речи леукамија, прича наш саговорник, у људима изазива језу. Првобитни шок и страх је после неког времена, како су информације о његовом стању и потребним медицинским интервенцијама постајале обухватније, уступио место грчевитој борби да се исте обезбеде.

Уследило је сазнање да Миленка од шансе да настави свој живот дели једино новац. Много новца. Његова супруга Весна је сву своју снагу усмерила на борбу да се та средства прикупе, притом је настојала да деца наставе свој живот што је то нормалније могуће у овим околностима – да иду у вртић, да се друже са другом децом, да им буду испричане омиљене приче и отпеване жељене песме.

„Оног момента када смо схватили да је немогуће да сами, уз помоћ шире породице прикупимо потребна средства укључили смо се у Фондацију БУДИ ХУМАН и упутили апел јавности за финансијску помоћ, искрено говорећи, без великих очекивања. Врло брзо по објави позива уследила је реакција. Велики број пријатеља, пословних сарадника па и оних које бих окарактерисао као познанике су почели да дају прилоге“, наставља Миленко.

Прва мисао – нисмо сами!

Наш саговорник каже да се тај почетни ентузијазам није угасио већ је наставио да траје и постао нешто неочекивано.

„Људи су се из неког само њима знаног разлога ангажовали и у жељи да помогну је организован низ разноразних манифестација на којима су прикупљена средства уплаћена за моје лечење. Изузетно велики допринос, идејама и акцијама, су дали пре свега моји суграђани из Обровца, али и други становници општине Бачка Паланка. Инвентивност и истрајност коју су показали у настојањима да се прикупи што више средстава ме је оставила без даха. То што ме значајан део људи који су учествовали у свему томе лично и не познаје, није их спречило да покажу колико велико и човечно срце имају“, додаје Миленко Јовин.

Широм општине Бачка Паланка хумани грађани организовали су спортске турнире, концерте, представе, промоције књига, продајне сајмове, добротворне вечери. Из болничке собе Миленко је посматрао борбу коју су људи водили за другог, управо за њега. Нико ништа није тражио за узврат, све што су желели је било да помогну.

Подршка која је са свих страна долазила ме је само додатно снажила да издржим. Могао сам да осећам само неизмерну захвалност и да се надам да ће ми бити пружена прилика да и ја једног дана помогнем неком другом.

Током прва два месеца трајања акције, од августа до октобра 2021. године, може се рећи у рекордном року, прикупљена је сума средстава, која је заједно са средствима које обезбедила породица Јовин, омогућила да Миленко буде примљен у болницу у Немачкој и у оптималном року приступи даљем лечењу.

Зебњу је, каже, заменила радост, али је стрепња и даље присутна. „Да ли ће успети да ми пронађу подударног донора, како ћу поднети процедуру, шта након тога. Уз сву подршку коју сам добио, ово мора бити добро, мислио сам“.

„Са таквим размишљањем сам се почетком новембра 2021. године у пратњи супруге и деце упутио у Немачку, на прегледе и контроле потребне пре саме хоспитализације. Врло брзо након тога ми је јављено да су сви резултати повољни и да су успели да ми пронађу погодног донора матичних ћелија, те да ће пријем у болницу бити 17. децембра. По пријему се приступило планираним процедурама које претходе самој трансплантацији, да бих напокон, 30. децембра, примио матичне ћелије донора. Сада је следило само чекање. Једанаест дана касније је дошао и тај дан – резултати крви су показали да је нова коштана срж почела да функционише“, са радошћу прича Миленко.

Дан по дан, Миленково стање је бивало све боље, па је након месец и по дана боравка у болници отпуштен на кућно лечење. По отпуштању из болнице био је под сталним надзором лекара јер се током прва четири месеца морао јављати на редовне контроле.

„Интересовање за моје стање ни током тог периода није јењавало. Пријатељи су ми се јављали интересујући се за моје стање, а потом своја сазнања преносили даље. Није се престало ни са акцијама за прикупљање новца. Моји Обровчани су уз изузетну истрајност наставили са базарима, турнирима, фотографисањем и другим акцијама. Велико срце куца у свима њима и има моју вечну захвалност. Иако смо моја породица и ја прешли велики и можда најтежи део пута, наша борба се наставља. Следују нам контроле у Немачкој на свака три месеца, много чешће анализе крви и они тренуци неизвесности када погледаш резултате“, додаје наш саговорник.

На крају Миленко каже да неке ствари у животу не можеш да бираш… „Али да, можемо ми то, до краја. До коначне победе!“