И Васкрсни понедељак и Ђурђевдан

Српска православна црква данас обележава Васкрсни понедељак, али осим овог покретног празника и један непокретни такође ‒ Светог великомученика Георгија, то јест Ђурђевдан. Оба празника обележена су црвеним словом у црквеном календару.

Васкрсни понедељак

Назива се и Светлим понедељком, првим даном Светле недеље. У многим земљама, међу којима је и наша, слави се и као државни празник. Обичаји богослужења су на тај дан исти као и за Васкрс и биће исти и на Васкрсни уторак.

На сајту СПЦ стоји:

‒ Светли понедељак, Васкрсни понедељак (грч: Δευτέρα Διακαινησίμου), први дан по Васкрсу, у који се песме дана Хришћанске Пасхе поју са истим интензитетом и жаром, јер се цела Светла седмица сматра као продужетак једног дана – Васкрса. Зато је богослужење исто као и за Васкрс. Оно после возгласа свештеника, почиње песмом трикратног „Христос воскресе“. На јутрењу пре шестопсалмија такође се увек пева „Христос воскресе“ три пута, и тек потом се чита шестопсалмије.

Васкрсни понедељак се у појединим местима зове и побусани понедељак. Према народном обичају, треба побусати гробове умрлих сродника бусењем зелене траве. Тај дан је посвећен упокојенима и треба отићи на гробље, запалити свећу, уредити гробље, однети фарбана јаја на гроб…

Ђурђевдан

Према броју свечара, Ђурћевдан је друга најчешћа слава у Србији, док је у Републици Српској на првом месту. Славе га и православци, као крсну славу шестог маја, и католици, као имендан 23. априла. СПЦ на овај дан обележава погубљење Светог великомученика Георгија. Овај светитељ заштитник је професија, организација и болесника

Свети Ђорђе рођен је 275/280. године у малоазијској области Кападокији, у богатој и угледној хришћанској породици. Израстао је у снажног и храброг младића и узели су га у војску, где се истакао својом храброшћу. Од обичног војника напредовао је до трибуна већ у двадесетој години, односно у чин комита, то јест војводе, у који га је прозвео цар Диоклецијан (у време његове владавине је 303. организован највећи прогон хришћана).

Видевши да је почело истребљавање хришћана, Свети Георгије је поделио своје благо сиромашнима и ослободио своје робове. На једном сабору је говорио против прогона, изашао је пред цара и рекао да је хришћанин, па је цар наредио да га затворе у тамницу. Мучили су га, али је одбио да се одрекне вере. Цар му је тражио да се поклони пред кипом бога Аполона и рекао да ће му поштедети живот. Свети Георгије је пришао статуи и прекрстио је. Та статуа је срушила, а потом и све друге у храму. На то је царица Александра викнула: „И ја верујем у Бога који Ђорђу даје толику снагу.” Због тога је цар наредио да се одруби глава и Светом Георгију и царици Александри, која је, међутим, издахнула на путу до места погубљења.

На иконама

Он се на иконама представља у војводском оделу, на коњу са којег копљем пробада аждају. Нешто даље од њега стоји једна жена у господском оделу. Аждаја на икони представља многобожачку силу која је „прождирала” бројне хришћане, а коју је Свети Ђорђе победио и својом мученичком смрћу задао смртни ударац „незнабоштву”. Жена на икони је Света Александра, супруга цара Диоклецијана, и верује се да представља симболично младу хришћанску цркву.

Историјске тачке

У време српског ропства под Турцима, Турци су одредили да им се годишњи порез плаћа у два дела, баш на Ђурђевдан и на Митровдан. На овај дан су хајдуци напуштали своја места зимовања и своје јатаке и одлазили у шуму на заказано место да поново отпочну са хајдуковањем. Од тада остала и изрека: „Ђурђев данак – хајдучки састанак, Митров данак – хајдучки растанак.”

Влада Краљевине Југославије и Југословенски раднички савез су 1940. године промовисали Ђурђевдан као празник рада, а што је у Батиним фабрикама у Борову била пракса још од 1933, експлицитно уместо „интернационалног марксистичког првог маја”.

Народни обичаји

Ђурђевдан се сматра за границу између зиме и лета, да је везан за здравље укућана, удају и женидбу, плодност стоке и добре усеве. За мало који празник је везано толико обичаја и веровања, па и магијских радњи, као за овај. Између осталих, три главна обичаја су: плетење венаца од биља, умивање биљем и купање на реци. Сада се то углавном ради за Први мај, али народ и на Ђурђевдан рано пре зоре одлази у природу заједнички на „ђурђевдански уранак”.