На данашњи дан је рођен Алекса Шантић

Алекса Шантић био је српски песник и академик, родом из Мостара где је провео већину живота и уметничког стваралаштва. Рођен је 27. маја 1868. године од оца Риста и мајке Маре. Отац му је умро док је Алекса био дете, па је живео у породици стрица Миха званог „Аџа“. Имао је два брата, Јефтана и Јакова, и једну сестру Персу, док му је друга сестра, Зорица, умрла још као беба. Пошто је живео у трговачкој породици, укућани нису имали довољно разумевања за његов таленат. Завршио је трговачку школу у Трсту и Љубљани.

Из Трста се вратио у Мостар 1883. године и ту затекао „необично мртвило“, које је било последица „недавног угушеног херцеговачког устанка против Аустрије“, како пише о њему Владимир Ћоровић. Био је „прво време прилично повучен“, водио књиге у очевој трговини и читао „листове и књиге до којих је могао у Мостару доћи“. Неколико година касније започео је свој књижевни и друштвени рад.

Емоционални бол

Највећа дела стварао је крајем 19. и почетком 20. века. Узори су му били српски писци Војислав Илић и Јован Јовановић Змај, а од страних је највише поштовао Хајнриха Хајнеа. У његовим песмама има емоционалног бола, родољубља, љубавне чежње и пркоса за национално и социјално угрожен српски народ.

Године 1887, постао је сарадник „Голуба“, затим „Босанске виле“, „Нове Зете“, „Јавора“, „Отаџбине.“ 1888. оснива Српско певачко друштва „Гусле“, које узима за програм неговање песме и развијање националне свести. У овом друштву Шантић је био не само председник, већ и главни певач хора, композитор и предавач. Затим је изабран за првог потпредседника мостарског пододбора „Просвете“. Године 1896. када је покренута „Зора“ био је један од њених првих уредника. „Зора“ је постала један од најбољих српских часописа о књижевности који је окупио српске интелектуалце који су тежили побољшању образовања српског становништва неопходног за постизање економског и политичког напретка. Изабран је за дописног члана Српске краљевске академије 3. фебруара 1914. У току Првог светског рата затворен је као талац и у два пута понављаној парници оптуживан због својих песама. По завршетку рата у Мостару је изабран за члана Српског одбора.

Видео сам то проклето дрво, ту ни мачка не би могла да се обеси: Пре 90 година рођен је Бранко Миљковић чија је смрт и даље мистерија
Видео сам то проклето дрво, ту ни мачка не би могла да се обеси: Пре 90 година рођен је Бранко Миљковић чија је смрт и даље мистерија

Жарка љубав према свом народу

За време његовог живота књижевна критика је истакла два „основна и јака“ осећања у његовој поезији. Прво осећање је „жарка љубав према своме народу“. Од почетка се то осећање јавља углавном на три начина: као понос јуначком прошлошћу, као протест против мучне садашњости и као вера у бољу будућност до које ће се доћи кроз борбу и победу која ће представљати васкрснулу прошлост. Протест против мучне садашњости, којим се изражава родољубиво осећање, налази се често у Шантићевим песмама. Једна од њих је указивање на тешку народну беду проузроковану непријатељским пљачкањем у чувеној песми „О, класје моје“ из 1910. године. Током живота је објавио велики број дела од којих се издвајају „Хасанагиница“, „На старим огњиштима“, „Анђелија“, „Немања“, „Под маглом“, „Емина“, „Не вјеруј“, „Остајте овдје“, „Претпразничко вече“, „Што те нема?“, „Вече на шкољу“, „О класје моје“, „Моја отаџбина“, „Ми знамо судбу“, „Бока“, „Под крстом“, „Ковач“ и многе друге.

Заједно са Светозаром Ћоровићем и Јованом Дучићем, Шантић је био следбеник романтизма Војислава Илића и међу најзначајнијим вођама културног и националног покрета херцеговачких Срба. Шантић и Ћоровић су намеравали да оснују часопис за српску децу под називом „Херцеговче“, не само за српску децу из Херцеговине, већ за сву српску децу. Био је плодан песник и писац. Написао је скоро 800 песама, седам позоришних представа и нешто прозе. Многи списи су били висококвалитетни и имали су за циљ да критикују установу или да заступају различита социјална и културна питања.

Утицај севдалинки

Љубавна поезија чувеног мостарског песника развила се под јаким утицајем муслиманске љубавне песме – севдалинке. Амбијенти његових песама су башта, бехар, хамам, шадрван… Девојке које су у њима појављују се окићене ђерданима, бајне су и изазовне, али ипак скривене лепоте. Таква је песма „Емина“, чији је дух толико погођен да је ушла у народ и пева се као севдалинка. У његовим љубавним песмама најчешћи мотив је чежња. Шантић све своје драге посматра из прикрајка па чежња најчешће прераста у тугу због неостварене љубави и промашености живота. Волео је више пута, једну Зорку, једну Емину и једну Анку. Ову последњу највише, али му, нажалост, није била суђена. По речима Јована Дучића и Анка је неизмерно волела мостарског романтика.

Трагична љубав

Била је ћерка власника фото атељеа Стјепана Томлиновића, који се са породицом доселио у град на Неретви. Алекса је пратио сваки њен корак, седео у дућану чекајући да се појави како би јој се приближио. Толико је била лепа да му је деловала као привиђење… Тајанствена, сама, или у пратњи млађег брата, шетала је улицама Мостара окупирајући мисли младог песника. Сретали су се готово свакодневно, и увек би поразговарали и прошетали. Касније му је признала да је намерно увек излазила у исто време, надајући се да ће он то схватити и искористити прилику да се виде. Када је сазнала да објављује песме, тражила му је примерке „Голуба“ и „Невена“, које је редовно читала. Шантић се касније присећао како јој је први пут изјавио љубав. Посветио јој је песму „Ако хоћеш“.

Ипак, на његово изненађење, приликом једног сусрета Анка му је вратила песму без икаквог коментара и кренула низ улицу, остављајући Алексу у неверици. А онда се окренула, насмејала и озбиљно рекла: „А што се тиче оног ако хоћеш – хоћу“, и отрчала низ улицу. Међутим, мала мостарска средина није умела да прихвати љубав имућног Србина и Хрватице чији је отац само желео велики мираз и кућу у којој ће бити финансијски збринут. Алексина мајка такође није одобравала ту везу због чега је Шантић често долазио у сукобе са њом, све док га једног дана није довела испред иконе Светог Николе и заклела: „Ако је доведе у кућу, мајка ће их мртва дочекати. Црни покров ће бити њихови сватови“.

Схвативши да нема избора и да је Анкина и његова љубав осуђена на пропаст несрећни песник није имао снаге да се супротстави и готово избезумљен је отишао код Анке да јој тражи опроштај јер венчање није било могуће. Алекса је прекинуо бурну везу са лепом Хрватицом, али је никада није заборавио и посветио јој је већину својих љубавних песама. Анка се удала годину дана касније за много старијег човека из Загреба и заувек напустила Мостар. Сватови су тог дана прошли поред Шантићеве куће на Бранковцу, док их је он посматрао са прозора, плачући.

Алекса Шантић преминуо је од туберкулозе на данашњи дан, пре једног века, 2. фебруара 1924. године у Мостару који је тог дана био завијен у црно, а становници свих религија сломљени тугом јер је отишао комшија који је све волео подједнако.

У Србији постоји село названо по њему, Скупштина општине Мостар је 1969. године установила Награду за књижевност „Алекса Шантић“ у част његовог рођења, а биста великог песника постављена је у парку Калемегдан у Београду.