Прошлост је жива док год су живи њени учесници. Њихова сећања трајна су уколико се пронађе прави слушалац вољан да њихову приповест да пренесе на папир.
Напори слушалаца неретко не налазе праву публику. Падају у заборав повлачећи са собом драгоцене податке о протеклим догађајима. Овакву судбину доживела је Немачка заједница у Бачкој Паланци.
Након плодоносног периода ерутистичког рада и објављивања публикација аматера историчара Николаса Хепа током тридесетих година XX века нестало је интересовање за даљи рад на овој тематици.
Прва штампана издања историјског карактера јавила су се у деценији након завршетка Другог светског рата. Њихови аутори били су припадници немачке емиграције која је уточиште по завршетку ратних збивања пронашла у Аустрији и Немачкој. Циљ њихових радова био је да документују што већи број сећања живота који су оставили иза себе.
Нова истраживања публикована су у неколико монографија и посредством емиграцијских новина Palanaker Heimatbrief. Поред тога питање заједничког суживота и прошлости Немаца, Срба, Словака, Мађара и Немаца нашло је своје место у Зборницима радова о прошлости Бачке Паланке и научним радовима и другим делима монографског карактера издатим од 1982. до данашњих дана.
На другој страни, мало пажње посвећено је чуварима успомена, бачкопаланачким хроничарима. Посебно место међу њима заузима дугогодишњи рад Николе Франца.
Рођен је у општини Немачка Паланка 6. новембра 1931. године. Основно образовање и столарски занат стекао је у Бачкој Паланци. Као шегрт учествовао је у обнови бачкопаланачке синагоге.
Његово детињство прекинуо је Други светски рат који је оставио последице на њега и његову породицу. Од новембра 1944 до 15. јула 1947. заједно са својом породицом био је интерниран у радни логор Бачки Јарак. Након рата наставио је школовање и усавршавање похађајући неколико виших школа.
Запослио се најпре у Обнови (касније Намештај), а потом у Тодор Дукину, Југодрву и Централославији. У својству службеног представника фирми у којима је би запослен обишао је већи део Централне и Јужне Европе. Због знања немачког језика посредовао је између бачкопаланачких предузећа и предузећа из Западне и Источне Немачке.
У пензију одлази 1992. године. Из брака са Хедвиг Буст имао је две ћерке Магдалену и Марију. Био је активни члан неколико спортских, културно-уметничких и удружења за очување баштине. Један је од оснивача Удружења Немаца Бачка Паланка и Удружења за очување баштине и колекционарства Панонија и дописиник часописа и друштава за неговање традиције Подунавских Немаца Бачке Паланке у Немачкој, Канади и Сједињеним Америчким Државама.
Франц свој рад на очувању сећања на своје суграђане започео је након повратка у Бачку Паланку 1947. године. Настојао је да прикупи што већи број докумената, новина, часописа, плаката, разгледница, писама, карата, фотографија и предмета. На овај начин у његовој колекцији нашле су се ретке публикације попут оригиналних издања Николаса Хепа, примерака новина на мађарском језику са почетка XX века Паланка и књига из приватне библиотеке Францовог таста Франца Бооста.
Сарадњом са жупом Безгрешног зачећа Маријиног у Бачкој Паланци, Културним Центром Бачке Паланке, НБ Вељко Петровић, ЈП Стандард, Туристичком заједницом Бачке Паланке и Недељним новинама помогао у заштити и обнови објеката који су се некада налазили под заштитом државе, изради урбанистичког плана места, римокатоличког гробља, реконструкцији ратних прича учесника Првог светског рата, изради изложби, документарних филмова, прикупљању и документовању грађе везане за живот у Бачкој Паланци од 1914. до 1975. године.
Преводио је текстове са немачког на српски језик. Посебну важност имају Францови преводи дела Николаса Хепа делом објављени у Годишњаку друштва Панонија, састављање биографије сликара Петра Маурера, као и делимична реконструкција и превод текста Ратног дневника Радивоја Увалића. Осим превода писао је чланке на немачком језику. У њима је износио податке о прошлости Бачке Паланке и шире околине ослањајући се на своје сећање и резултате свог истраживања. Свој велики допринос дао је у повезивању породица Подунавских Немаца са својим рођацима из Аустрије, Швајцарске, Мађарске, Немачке, Канаде и САД. Поред наведеног истакао се и као донатор обогаћујући књижевни и периодички фонд НБ Вељко Петровић и Бискупске класичне гимназије и сјеменишта Паулину у Суботици.
Преминуо је 10. септембра 2018. године. Сахрањен је у породичној гробници на римокатоличком гробљу у Бачкој Паланци.
