Патрик Паумен изазове сензацију сваки пут кад плаћа нешто у продавници или ресторану.
То је зато што овај тридесетседмогодишњак не мора да користи банковну картицу или мобилни телефон за плаћање.
Уместо тога, он просто стави леву руку близу бесконтактног читача картица. Мала ЛЕД лампица испод његове коже потом моментално засветли и плаћање је обављено, преноси ББЦ на српском
„Реакције које добијам од касира су непроцењиве!“, каже Паумен, радник обезбеђења из Холандије.
Он може да плаћа руком зато што му је 2019. године испод коже убризган бесконтактни микрочип за плаћање нешто већи од зрнца пиринча.
„Захват боли као кад вам неко уштине кожу“, каже Пауман.
Микрочип је први пут уграђен у човека још 1998. године, али тек је током протекле деценије технологија постала доступна за широку комерцијалну употребу.
А кад је у питању конкретно уграђивање чипова за плаћање, британско-пољска фирма Волетмор каже да је прошле године постала прва компанија која их нуди на продају.
„Имплантат може да се користи за плаћање пића на плажи у Рију, кафе у Њујорку, шишања у Паризу – или у вашој локалној продавници“, каже оснивач и извршни директор Војтек Папрота.
„Може да се употреби где год се прихватају бесконтактна плаћања.“
Волетморов имплантат, који тежи мање од грама, састоји се од сићушног микрочипа и антене обложене биополимером – материјалом природног порекла сличном пластици.
Папрота додаје да је он сасвим безбедан, има регулаторно одобрење, ради одмах после уграђивања и остаје стабилно на месту.
Такође траје безгранично и не тражи батерију нити било који други извор напајања.
Фирма каже да је до сада продала више од 500 таквих чипова.
Технологија Волетмор користи комуникацију кратког поља или НФЦ, бесконтактни систем плаћања из паметних телефона.
Други имплантати за плаћање засновани су на радио-фреквентној идентификацији (РФИД), што је технологија која се обично налази у физичким бесконтактним дебитним и кредитним картицама.
Многима од нас, идеја да се такав чип угради у наше тело је одбојна, али истраживање из 2021. године спроведено међу више од 4.000 људи широм Велике Британије и Европске уније показало је да би је 51 одсто њих размотрило.
Међутим, без откривања процената, у извештају се додаје и да за испитанике „велики проблем и даље представља инвазивност и безбедносни проблеми“.
Пауман каже да њега не мори ниједна од тих брига.
„Уграђени чипови користе исту врсту технологије коју људи свакодневно користе“, каже он.
„Од даљинских кључева за откључавање врата, преко картица за јавни превоз као што су Лондон ојстер картица, до банковних картица са функцијом бесконтактног плаћања.“
„Удаљеност очитавања је ограничена малим антенским навојем у имплантату.
„Имплантат мора да буде у домету електромагнетног поља компатибилног са РФИД или НФЦ читачем. Једино кад дође до магнетског упаривања између читача и транспондера може да дође до очитавања чипа.“
Додаје да се не брине око тога да ли може да се прати његово кретање.
„РФИД чипови се користе код кућних љубимаца да се идентификују кад се изгубе“, каже он.
„Али није могуће лоцирати их на основу уграђеног РФИД чипа – изгубљени љубимац мора физички да се пронађе.
„Потом се скенира читаво његово тело све док се не пронађе уграђени РФИД чип и тада се он очита.“
А опет је са таквим чиповима проблем (и то је оно што изазива забринутост) да ли ће у будућности напреднији међу њима садржати комплетне приватне податке неке особе.
И, заузврат, да ли су информације безбедне и да ли особа заиста може бити праћена.
Стручњакиња за финансијску технологију, илити финтек, Теодора Лау коауторка је књиге Више него добро: Како технологија мотивисана пословањем предводи револуцију.
Она каже да су уграђени чипови за плаћање само „продужена рука Интернета ствари“.
Под тим она мисли на још један нови начин за повезивање и размену података.
Ипак, иако она каже да су многи људи отворени према овој идеји – јер ће убрзати и олакшати плаћање ствари – корист од тога мора да се одваже према ризицима.
Нарочито како и када уграђени чипови буду носили све више наших личних података.
„Колико смо спремни да платимо за нашу удобност?“, каже она.
„Где повлачимо црту кад су у питању приватност и безбедност? Ко ће штитити критичну инфраструктуру, као и људе који су њен саставни део?“
Нада Какабадсе, професорка политике, управе и етике у Пословној школи Хенли на Универзитету у Редингу, такође је обазрива по питању будућности напреднијих уграђених чипова.
„Технологија има своју мрачну страну која поседује потенцијал за злоупотребу“, каже она.
„За оне који не поштују индивидуалне слободе, то отвара нове изазовне путеве за контролу, манипулацију и репресију.
„И ко је власник тих података? Ко има приступ тим подацима? И да ли је етички чиповати љуце као што то радимо са кућним љубимцима?“.
Резултат би, упозорава она, могао да буде „обесправљивање многих зарад добробити неколицине“.
Стивен Нортам, виши предавач из иновација и предузетништва на Универзитету у Винчестеру, каже да је ова врста забринутости неоснована.
Поред његовог академског рада, он је и оснивач британске фирме БиоТек, која прави бесконтактне чипове за уграђивање још од 2017. године.
Њени чипови су усмерени ка људима са инвалидитетом који могу да их користе да аутоматски отварају врата.
„Имамо свакодневне упите“, каже он.
„И обавили смо више од 500 уграђивања у Великој Британији – али је ковид довео до извесног смањења.“
„Ова технологија користи се у животињама већ годинама“, тврди он.
„То су веома сићушни, непомични предмети. Нема ризика.“
У Холандији, Пауманов чип за плаћање има уграђено ЛЕД светло са кинетичким извором напајања преко кретања његовог тела.
Описујући себе као „биохакера“ – некога ко уграђује делове технологије у тело да би унапредио његову ефикасност – он има укупно 32 имплантата, укључујући чипове за отварање врата и уграђене магнете.
„Технологија наставља да се развија, тако да их све више сакупљам“, каже он.
„Моји имплантати унапређују моје тело. Не бих волео да живим без њих“, каже он.
„Увек ће бити људи који не желе да модификују сопствено тело.
„Ми то треба да поштујемо – баш као што и они треба да поштују нас биохакере.“
