У данашње време многи људи су незадовољни правом гласа. Међутим, ако је на једној страни жеља да нас неко чује, на другој је спремност да слушамо. То двоје је нераскидиво повезано.
Кад смо уверени да нико не обраћа пажњу на наше приговоре и захтеве, посебно они на власти и привилегованом положају, и ми са мање воље слушамо друге, нарочито оне који другачије мисле од нас.
Оног тренутка кад престанемо да слушамо другачија мишљења, престанемо и да учимо. Јер истина је да из истоветног и једноличног не можемо да научимо богзна шта. Обично учимо из различитости. Већину онога што с годинама у животу научимо стичемо сусрећући се с различитим ставовима, често провокативним, и дотад непознатим нам информацијама, сазнањима, критикама, које потом разматрамо и из расправа, читања запажања долазимо до одређених спознаја и закључака.
Ако сви моји пријатељи и познаници мисле као ја, говоре као ја, ако читам само оне књиге, новине, часописе који су у складу са оним што сам већ прочитала, ако пратим само сајтове који подупиру моје унапред донете закључке, ако гледам садржаје који у суштини подупиру мој поглед на свет, и ако готово све информације примам из лимитираних извора, и тако из дана у дан, то значи да у дубини душе желим да двадесет четири часа будем окружена својим одразом. А то је толико клаустофобично и нарцисоидно.
Е сад, проблем је у томе што нарцисоидност није само индивидуална црта, већ и колективна. То је заједничка илузија да смо ми центар света. Код колективног нарцизма централно је чврсто уверење да постоји јасна разлика између „нас“ и „њих“ и да смo „ми“ недостижно надмоћни. Нимало не чуди што из таквог уверења проистиче вечни презир према другима. Ако сам убеђена да је моје „племе“ далеко боље и вредније, прво ћу бити подозрива према свакоме ко одбија да призна нашу надмоћност, а онда ћу га оцрнити.
У свету који је изразито комплексан и изазован, колективни нарцизам постао је компензација за наше личне фрустрације, мане и промашаје. Због тога су разочараност, збуњеност, осећај беспомоћности, безвредности и страха, незадовољства и гнева, емоције које доминирају.
