Две октобарске приче (комунистичка и немачка верзија) поводом 20-ог октобра – Дана ослобођења Бачке Паланке.
20. октобар 1944. године је био кључни догађај у стварању Бачке Паланке онакве каква је она данас. Да није било тога дана и догађаја који су уследили, Бачка Паланка би данас била други град – у економском, културном, друштвеном, политичком, етничком и верском погледу. То је дан када је социјалистичка револуција дошла у три Паланке и заувек изменила животе свих који су јој се нашли на путу, на боље или на горе. Осим што се дан већ више од шездесет година прославља као Дан општине и што се тад додељују Октобарске награде, мало се зна о самим догађајима 20. октобра.
Пре свега, важно је напоменути да је Бачкопаланачки партизански одред у град ушао, не 20. него 19. октобра, али је 20. узет за Дан ослобођења највероватније јер је тај дан одржан митинг партизана у порти Православне цркве.
Дан ослобођења Бачке Паланке обележен је са две приче. Прва прича је била препричавана у времену СФРЈ, уз њу се славила слобода и револуција. Друга прича је прича наших, великом већином бивших, суграђана Немаца. Догађаји који су уследили резултирали су тиме да су Немци заувек протерани из Бачке Паланке, града у којем су у миру живели заједно са својим комшијама Србима (али и другим народима) скоро двеста година.
С обзиром да из разних разлога, првенствено идеолошких, у овој земљи и дан-данас није формирана јасна слика не само о догађајима, странама и злочинима у Другом светском рату, него ни о много скоријим ратовима, а мој посао је више фокусиран на културно наслеђе него на ископавање гробова, овде ћу да изнесем те две приче у њиховом изворном облику, онако како се појављују у југословенској, односно немачкој литератури. Ако икад буде било воље да се све чињенице утврде, надам се да ће подаци које сам сакупио бити користан прилог истраживању.
Комунистичка верзија догађаја:
Највећи део југословенске-партизанске верзије догађаја долази из текста који је написао Радуле Радовић, „НОП у Бачкој Паланци 1943-1944, по казивању Лепосаве Андрић – Бабе“ објављеног у књизи „Зборник радова о настанку, прошлости и историјском развоју града Бачка Паланка бр. 2.“
„Октобра 1944. године кроз Паланку се повлачила немачка и мађарска војска, а са њима су бежали сви који су сарађивали и помагали фашисте: истакнуте вође фолксдојчера и културбунда, немачки народ који их је помагао, као и представници немачке и мађарске власти. Баба се тих дана налазила у Паланци, а о ослобођењу Бачке Паланке казује следеће:
19. октобра 1944. године налазила сам се у Бачкој Паланци, у кући мајке Бранка Нешића-Брање. Божана Аћимов донела ми је тога дана писмо од Јоце Медаковића који је радио у Општини. У писму је стајало: „Баба, долазите, тиква је пукла.“ Јоци сам преко Божане поручила да јави члановима НОО да дођу пред општинску зграду, а мени да пошаљу општински фијакер да бих отишла у паланачки атар, у Паланачки партизански одред, да се договоримо о њиховом уласку у град. Ово сам учинила ради добијања у времену, јер је у оваквој ситуацији требало брзо дејствовати, и с обзиром да сам поруку добила у касним преподневним сатима. Добила сам фијакер и отишла у Одред. По повратку, на улазу у Стару Паланку, у Зечјем шору, изишла сам из фијакера и према згради Општине упутила се пешке. На глави сам имала титовку, а од оружја енглеску митрољету. Људи су гледали и, вероватно, мислили да партизани већ улазе у град. Сећам се да је један младић, кад ме је видео искочио кроз прозор, притрчао ми, загрлио ме и почео да ме љуби. Кад сам стигла пред зграду Општине, одборници НОО су већ били стигли. Заједио смо разоружали месну полицију, па су одборници тако добили оружје. Све се ово дешавало око 13,00 часова.
Бачкопаланачки партизански одред требало је да уђе у Паланку око 16,00 часова. Народ је био обавештен и масовно се окупио на улазу у град, према Чибу, јер са те стране је требало да се појаве партизани. За сваки случај послали смо извидницу према Чибу, у којој су били, углавном, омладинци. Један од тих омладинаца се вратио убрзо и обавестио нас да је на каналу „Бегеј“ дошло до сукоба партизана са трупом Немаца која иде према Паланци. Мост на „Бегеју“ је био срушен у међувреремену, тако да Немци нису могли да пређу преко канала. Одред је то урадио да би пресекао њихово повлачење кроз насеље, а минирање моста је извео Лаза Грујић. На вест да су се појавили Немци и да иду према Паланци, народ се разбежао. Некако у исто време из правца Обровца у Паланку улази 5 мађарских војника, о чему смо такође били обавештени. Ови мађарски војници долазе до Општине у Старој Паланци, не знајући шта се ту десило. Њих дочекају већ наоружани одборници НО одбора и разоружају их. Када се народ разбежао, ја сам се повлачила према Гајдобри, преко башта. Борци Паланачког одреда ушли су у град када је пао сумрак. Сви смо заједно преноћили у Петрићевој ливници, а заробљени мађарски војници били су ликвидирани те ноћи.
Сутрадан, 20. октобра, одржали смо митинг у порти православне цркве, на коме су говорили Данило Грујић – Зоран, командант Одреда и ја (Лепосава Андрић). Народ нас је китио цвећем и белим платном, као да смо у сватовима.
Пет-шест дана по уласку у град Паланачког партизанског одреда, из правца Гајдобре, дошла је група од пет војника Црвене армије. Била је то њихова извидница. Ускоро за њима дошле су у град трупе 111. украјинског фронта Црвене армије.
По ослобођењу Бачке Паланке још једно време су се у Илоку налазили Немци и усташе, па је руска артиљерија тукла Илок, а немачка Паланку. Било је доста рањених па је убрзо у Паланци, под руководством др Боривоја Увалића, организована болница, у којој су радили и др Ђорђе Драгосављевић и др Андрија Дембиц. Болница се налазила у зградама у данашњој Улици Браће Рибникара, као и у згради где се сада налази Основна школа „Веселин Маслеша“.
Главни штаб Војводине, пратећи ситацију, данео је одлуку да се на ослобођеним територијама формирају команде места. Оне су покривале територију срезова, тако да су се поклапале надлежности команди места и надлежности цивилних среских власти, као и надлежности формираних среских органа друштвено-политичких организација.
За команданта Команде места у Бачкој Паланци постављен је Ђура Ђенђур-Цвика. Он је дошао у Паланку вец 26. октобра 1944. године и одмах се повезао са Среским комитетом Партије, чији је секретар била Лепасава Андрић-Баба. 28. октобра Команда места издаје проглас о успостављању народне власти, мада је то била војна власт, али самим тим прелазног, привременог, карактера. Прогласом се од становништва захтева да се лојално односи према народној власти и да савесно и одговорно извршава наредбе и прописе које буде доносила народна власт.
У кратком времену Команда места је попунила свој састав људством из Бачке Паланке. Постављени су заменик команданта и политички комесар као и одређен број референата и помоћно особље. Већ другог дана по доласку у Паланку командант места је одржао састанак Месног НОО, чији је председник био Миша Радованов. На овом састанку утврђени су следећи задаци: да се што брже оспособе и успоставе железнички и поштански саобраћај, да се организује рад у фабрикама и радионицама, да се отворе трговине, да се обере необрани кукуруз, да се изврши јесења сетва, да се обезбеди имовина коју су оставиле немачке породице а која је проглашена за народну имовину, као и низ других задатака важних за нормализацију живота у граду и селима. Команда места је енергично интервенисала на позиве бесправног присвајања народне имовине, а примењиване су и врло строге казне. Овај први састанак Месног НОО трајао је неколико сати, а са њега је сваки члан Одбора отишао са конкретним задатком.
Да би се обавила берба кукуруза у срезу су формиране омладинске радне бригаде које су успешно обавиле свој посао.
Убрзо по ослобођењу Бачке у Срему је успостављен Сремски фронт. Јединице на Сремском фронту посетио је и друг Тито. Видевши да се у јединицама налази доста деце-бораца, друг Тито је наредио да се сва деца-борци повуку из јединица и да се сместе у неки дом. Овај задатак је извршила Милева Виторовић-Уча, борац ИИИ крајишке бригаде. Дечји дом за ову децу организује се у Бачкој Паланци, у згради у данашњој Улици ЈНА, преко пута садашњег Хотела „Турист“ (вила Лудвига Рајса). Ова деца су углавном била без родитеља, било да су им родитељи погинули у рату, било да су на неки други начин била одвојена од њих, а да родитељи нису знали где су. У основани Дом сакупљено је око 350 деце, а било их је из свих крајева Југославије. О смештају, храни и одећи, као и о другим потребама овог Дома, бригу је водила омладинска и скојевска организација Бачке Паланке, основана АФЖ организација, а нарочито НОО. За децу је обезбеђен штоф за одела, набављени су им џемпери, шалови и чарапе, а предузеће „Меркур“ поклонило је сваком детету школску торбу и кофер. Жене и омладинке су свакодневно дежурале и у Дому и у Болници. Помоћ је пружана у свему у чему се могло: у спремању хране, прању завоја, чишћењу просторија, ложење пећи и обезбеђивању огрева.
У тек ослобађеној Паланци организован је пренос посмртних остатака Кларе Фејеш, Живка Поповица и Милоша Видовића, које су, као што је већ речено, мађарски фашисти били покопали у сточном гробљу. Њихови посмртни остаци су пренети и сахрањени у порти православне цркве. За овакав поступак, да их сахране у порти православне цркве, постојали су одређени разлози. Наиме, за време рата православна црква је имала два свештеника: поп Милоју Марцикића и поп Ђоку Лазића. Поп Ђока Лазић је често у проповедима народу проклињао комунисте и позивао народ да истреби тај „кукољ“, а благосиљао је мађарске фашисте и жандарме. Из тог разлога, каже Баба, иако су Клара, Живко и Милош били атеисти, „ми смо захтевали да се одржи верски обред и да у њему учествује поп Ђока Лазић“.
Супротно поп Ђоки, поп Милоје Марцикић је сарађивао са НОП-ом, а 1944. године био је члан НОО у Бачкој Паланци. На сахрани у порти православне цркве бло је много света, а о Клари, Живку и Милошу говорили су Брана Панин – Коле и Лепосава Андрић – Баба. Породице погинулих су касније пренеле њихове посмртне остатке и сахраниле их у њиховим родним местима.“
Занимљиво је да је поп Милоје Марцикић пре Другог светског рата био активан члан Соколског друштва, и да је чак одржао говор на гробу краља Александра Карађорђевића на Опленцу. Вреди споменути и да је сукоб на „Бегеју“ највероватније био са мађарским, а не немачким трупама.
Немачка верзија догађаја:
Немачка верзија догађаја, међутим, много је другачија. Следи превод на српски књиге “Воелкерморд дер Тито-Партисанен 1944-1948: Документатион” објављене од стране Аустријског удружења историчара Корушке и Штајерске 1990. године:
„У Јужној Бачкој партизани су брзо преузели администрацију и управљање облашћу након уласка и окупације од стране руских трупа, и успоставили су кампове за присилни рад у Новом Саду и Паланци и сличне кампове у другим местима у којим је била већ концентрација подунавско-немачког становништва. И мушкарци и жене су одведени на приндуни рад те зиме и радили неке од најтежих послова. Само део подунавско-швапског становништва је био евакуисан. Проценти се разликују од округа до округа. У Буљкесу (Бачки Маглић, тада део паланачког среза) је само мали део становништва побегао, док је у Јареку (Бачки Јарак, логор у којем је и велики број Паланчана пострадао) само неколико породица остало иза, а у Товаришеву је само једна породица остала. Формирањем Војне управе у октобру од стране партизана, масовна погубљења и депортације Подунавских Шваба су почела.
Најлепша заједница у јужној Бачкој био је велики град Паланка (Бачка Паланка) на Дунаву. Састојала се од три заједнице: Бачка Паланка, Нова Паланка и Стара Паланка. Бачка Паланка и Нова Паланка су у потпуности биле подунавско-швапске у погледу њиховог становништва (преко четвртина становника Бачке Паланке су у ствари били Срби, Мађари и Словаци), док су у Старој Паланци живели Срби, Мађари, Словаци и Подунавске Швабе. Укупан број становника три града је био преко шеснаест хиљада. Подунавске Швабе су биле економски ослонац заједница. Град је био центар немачке културе, комерцијалног и економског живота за претежно дунавско – швапско становништво у непосредној близини у: Гајдобри, Векерледорфу (Нова Гајдобра), Булкесу, Букину (Младеново), Новоселу, Обровцу, Товаришеву и Чебу. На целом подручју било је око тридесет хиљада Подунавских Шваба који су чинили велику мањину поред свих других националности.
Кад су партизани дошли на власт у октобру 1944, најутицајније Подунавске Швабе и неки Мађари су ухапшени, језиво мучени и убијани. Касније у октобру 1944, седамнаест младих Подунавских Шваба узраста од четрнаест до деветнаест година су одведени из својих домова. Они су били заједно оковани у ланцима у локалној средњој школи (бивша Клара Фејеш), а затим одведени пешице у шуму северно од града (Багремара) где су били приморани да ископају велику рупу. Када је задатак извршен, они су стрељани. Њихова тела су потом бачена у јаму од стране партизана. Плитки гробови су касније обешчашћени од стране свиња које су ископале нека од тела.
26. октобра 1944. још стотину људи је ухапшено. Одведени су у локалну зграду Суда и ту су ужасно злостављани. Да се крици мучених људи не би могли чути споља, радио – апарати су појачани до максимума. 27. октобра су они који су преживели дан терора убијени у истој шуми у којој и млади тинејџери пар дана раније. Међу стрељанима је био и римокатолички свештеник Карл Унтерајнер.
7. новембра 1944. стотину и осамдесет четири Подунавска Немца, сви мушкарци, су одведени из својих домова. Они су прво затворени и претучени у средњој школи. У 2:00 сата поподне наредног дана они су протерани пешице из града. Били су намењени за принудни рад у рудницима угља у Врднику у Срему. По изласку из Старе Паланке партизани су их водили до Дунава да се укрцају на бродове. Бродови су потом остављени да их носи речна струја. Партизани су бацали људе у хладну реку и пуцали у њих као мете за гађање. Друге су изболи и бацили у реку да се удаве. Преживели су затим били присиљени да марширају на другој обали реке. Када су стигли у Нештин партизани су одузели све што су мушкарци и даље имали. Многи су морали да скину ципеле и да их дају партизанима. Босоноги су марширали кроз дубоки снег. Пут је био стеновит и многи су исекли и повредили своје ноге. Ко год није могао да одржи корак са колоном је устрељен. У току ноћи, жалосна колона стигла је у Сусек. Овде су опет многи од њих били мучени и премлаћивани. Тројица, укључујући и једног дечака су били у делиријуму када су их коначно убили. Када се марш наставио, још шест људи је убијено јер нису могли да наставе боси кроз снег. У Раковцу, неколико људи преслабих од пребијања је убијено. У вечерњим сатима другог дана преживели су стигли у рудник угља у Врднику. Многи од њих ће тамо умрети.
Средином новембра све преостале мушкарце Подунавске Швабе старости од шеснаест до шездесет година ухапсили су партизани. Већина мушкараца Подунавских Шваба из околних села су такође доведени у Паланку. Сви окупљени људи су одвезени пешке у радни логор у Нови Сад. Многи од оних који нису могли да прате марш је убијено. Стари римокатолички свештеник Петар Вајнерт је учествовао у марш и умро је у логору Нови Сад. Пастор Нове Паланке, Штефана Месарок – Милер је вођен пешке ка мађарској граници и убијен је негде на путу.
Једна жена из Паланке се присећа: „Нисам могла да побегнем у време великих страдања 14. новембра 1944. јер ми је мајка била болесна, а моје дете је било веома младо. Локално српског становништва нас је уверавало да ће нас заштити од партизана у знак захвалности за нашу помоћ њима за време немачке окупације. Са доласком партизана, ред и закон су престали да важе, а пљачке и убиства су постале свакодневница. Подунавске Швабе су убијали и тукли по целом граду. Нико није знао да ли ће он или она бити следећи. Трговац Јосиф Хаусвирт убијен је пред очима своје супруге, јер није могао да произведе количину шећера коју су партизани захтевали. Часовничар Ладислав Пресл је убијен јер није могао да произведе довољно златних сатова за њихове потребе. Супруга земљопоседника и племића, Лудвига Рајса је вучена кроз улице за косу и након бруталног мучења била је полако убијена зато што је покушала да се сакрије код једне српске породице.
Племић Вилхелм Вагнер* настојао је да ради заједно са локалним Србима када су евакуисани мађарски чиновнци, и његови напори да се одржи ред су подржани од стране српског становништва. Када су партизани стигли он је био ухапшен и из дана у дан је био систематски мучен и на крају убијен.
Убрзо након тога сви преостали подунавско – немачки мушкарци су били скупљени и морали су да марширају до логора за принудни рад у Србији. Неки од оних који су преживели кажу да су многи преминули на путу. Карл Червењи је претучен током преласка Дунава, избоден је и бачен са моста, где се удавио. Његов брат Јулије је имао још језивију смрт. Његове обе руке су поломљене, очи су му извађене, ноздрве пререзане, многи његови зуби су избијени, траке коже су сечене са његовог тела, његов пенис је одсечен и остављен у његовим устима…
Једног дана је целокупно становништво добило наређење да се окупи на улицама нашег вољеног града. Стајали смо на киши целу ноћ и потом кренули ка Јареку у маршу смрти који је трајао наредних шездесет километара. Били смо приморани да брзо марширамо и убрзо смо оставили успут наш пртљаг. Инвалиди, богаљи и болесни који су остали били су пребијани до смрти или стрељани. Одојчад и мала деца лежала су са телима својих мртвих бака и дека уз пут. Цела стаза од шездесет километара је била место стотине лешева „.
*Вилхелм Вагнер је чак водио и преговоре са партизанима о мирној предаји града. У преговорима су учествовали и Мађар Лајош Хилкене и представници других националних заједница. И Вагнера и Хилкенеа су партизани убили.
У све три Паланке је пре Другог светског рата живело 6,800 Немаца. Паланка је тада имала 13,200 становника. Преко 250 немачких цивила је побијено у самом граду након ослобођења. Процењује се да је у логорима умрло још око 3900. Треба имати на уму да информације нису сасвим прецизне и да коначан број и списак југословенских Немаца побијених у Титовим логорима и дан – данас није утврђен. Чињеница је да су сви Немци који су сарађивали са окупатором побегли из града заједно са војском. Сви они који су убијени или отерани у логор, остали су у Бачкој Паланци зато што се нису осећали кривим и зато што су мирно живели са свим својим суседима. Њихов једини грех је био то што су били Немци.
