Реч чарда потиче од речи чартак, персијско-арапске кованице састављене од персијске речи „чар“ у значењу четири, и арапске речи „так“ значења лук, свод.
Употребом ове речи у турском језику она постаје „чардак“. У речнику, „Велики речник страних речи и израза“ аутора И.Клајн и М.Шипка, реч чардак има неколико значења, а међу њима и „кула стражара на државној граници, осматрачница“ и „кош на стубовима за сушење кукуруза.
Појава и изградња чардака започиње са опасношћу од турских напада у XVI и XVII веку. У XVIII и XIX веку, стабилизовањем граница између Аустроугарске монархије и Отоманског царства изграђен је читав систем међусобно повезаних чардака. Чардаци су махом грађени дуж обале Дунава, како са једне тако и са друге стране границе. Ови чардаци су значајно допринели сигурности становништва које је насељавало границу јер су као осматрачнице упозоравале становништво од опасности.
Стражара је имала ослонац на четири висока дрвена стуба, преко којих је грађена платформа са све зидовима и кровом. У стражару се улазило пењући се на мердевине које би стражари у случају непосредне опасности увлачили у сам чардак. Пушкарнице су биле у зидовима и поду. Овај чардак је онима унутар давао добар преглед и довољну заштиту, све док не би притекла помоћ. Били су у употреби све до краја 1873. године, када престаје опасност од турског освајања.
Употребом, реч чардак је у мађарском језику изгубила задње слово и постаје чарда. Како су ове стражаре биле изоловани, усамљени објекти, ускоро се и остали, њима слични, почеше називати чардама. У почетку су то биле надстрешнице на четири стуба прављене за путнике намернике као заклон од сунца и кише, а касније када су почели нудити и продавати пиће и храну, изградише се и постадоше гостионице.
Чарде су се углавном градиле на раскрсницама путева, местима где су скеле превозиле људе и стоку на другу обалу Дунава, као и на местима где су радо пристајале барке, укључујући и тегљаче и дереглије на њиховом узводном путу ка Пешти и Бечу. Где је пиће ту је храна. Са пићем и музичари, најпре гајдаши па тамбураши. Са музичарима провод, а провода без жена нема. Са женама страст, па тако и плес, назван чардаш.
Од самог почетка, можда због своје изолованости, чарда је имала своја правила. Ако си за путом, ниси дошао да би спавао, тамо се тргује, трампи, забавља. Тамо чекаш, док скела не натовари чељад и благо, па их ондак с оне, пребаци на твоју страну Дунава. Па опет чекаш да се на тој твојој страни Дунава накупи довољно, да вас скелеџија за дана пребаци. Некад је Дунав пргаве ћуди или време прети, кадгод се и скелеџији неће, јер ето и он има душу. Врата чарде су отворена за све. Сиромашне, богате, путнике, људе веселе и тужне, рођаке, кумове, пријатеље. Тамо се људи мире, веселе, свађају, расправљају. Тамо тугу блажиш а срећу делиш. Добро да поједеш, да испијаш боце вина. Послушаш цигане, певаш своје песме.
Чарда је увек била оаза, природе, добре хране, разбибриге, доброг провода. Место за растерећење од брига и свакодневице. Тамо је, како се данас рече, опуштено. Место доброг залогаја, за љубитеље рибље чорбе и свеже печене речне рибе. Тамо су некад гости домаћини. Ако хоћеш, пред тобом се кува. Ако си вешт, можеш и сам, неће нико да се наљути. Тамо се порције не мере, тамо конобари не заврћу, тамо се кућиш од бакшиша. Демократија по мери човека. Сам или у друштву, нико небрига. У чарду можеш да уђеш из чамца „у папуча“ или бос. Побогу, на реци си. Неке чарде намерно немају замрзивач, то ти је да знаш да је тамо риба увек свежа. Права чарда је без редова паркираних џипова, затамљених стакала, плавуша са „очевима“ и телохранитеља за другим асталом.
Важно је да унесеш срце, а ове наше чарде имају душу равничарске, подунавске културе.
Паланка је место које има чак четири чарде. Једна је у једном дану рибљом чорбом нахранила највише људи на свету. Кажу да је било малко и за г-дина Гиниса. Она најстарија Дунав чарда, беше опевана у стиховима, песме „Не могу се сетит’ лета“ Звонка Богдана:
„У Паланци на Дунаву чарда
Свирала је исто добра банда,
Тог примаша сада нема више
Оста само име чика Мише“
