Da li znate za nekog superheroja koji nije bio siroče: Supermen, Betmen, Spajdermen,…
To je zato što se ugrožena deca u svojoj mašti brane „supermoćima“, da bi sami stvorili sigurnost koja im nije pružena, neki bi to nazvali laži i izmišljotine, puste maštarije… (a što svi onda uživamo dok ih gledamo, zato što to što rade rezonira sa našom dečjom željom).
Mnogi moji klijenti su superheroji, ne toliko poznati, ali su zato učinili čudo od svog života, i pronašli ljude koji ih vole i kojima pripadaju, a bili su tretirani kao siročići, a da to nisu ni znali. Dok god postoji šansa da pobedite životne teškoće tražite svoje „super moći“, i ljude koji će vas voleti takve kakvi jeste, tu su negde.
Postoje i oni koje su slomili i ubedili da ta šansa ne postoji, oni postaju Džokeri.
I superheroje i džokere povezuje ista stvar, osećaj da ne pripadaju nigde, osećaj usamljenosti. Jedni su sami u ime i za druge, drugi su sami protiv svih. Sami.
Dok sam gledala film poželela sam da kažem svim Džokerima: Oprostite u ime svih nas koji smo imali više sreće, u ime svih koji će vas loviti u ime zakona, a niko nije umeo da vas zaštiti u ime Boga.
