БАЧКА ПАЛАНКА – У издању „Штампарије Станишић“ изашла је из штампе књига „Мој свет“ Милице Пејак из Силбаша, а ускоро се очекује и промоција ове књиге.
Биографија аутора
Милица Пејак, девојачко Дикић, рођена 17. фебруара 1959. године у Силбашу, где је завршила основну школу, а потом и Гимназију у Бачкој Паланци. Звање правника стекла на Правном факултету у Новом Саду. Живи у Силбашу. До сада је објавила шест књига: „Дани рађају године“, „Огледало“, „Песма у причи“, „Шапат Равнице“, „Траг“ и „Писмо“. „Мој свет“ је њена седма књига.
Рецензију је потписао Горан Јовић
Милица Пејак је од оних аутора за које се колоквијално уме рећи да цео живот пишу једну исту песму, једну исту причу. Повремено се угао гледања промени и допуни, али то све само да би боље сагледали и разумели оно што нам ова песникиња жели да саопшти. Такође, то ниуколико не одузима на вредности њеном раду, већ само говори о веродостојности жеље и потребе да се баш то нешто исто каже на различите начинe, као и о песникињиној доследности и њеној уметничкој посвећености извесним темама.
У овој књизи можда најмање од свих досадашњих књига Милице Пејак има Војводине као сценографије и живог саговорника, али има тамбуре (кад тамбура почне да милује, тугује и поклања звуке), равнице и дубоких вода Дунава, макар као врховне слутње (слутим, а слутити још једино знам, рекао је Владислав Петковић Дис); неке старе љубави које су мртве, али никад сахрањене, песма као истина и уточиште (овде се радујем и тугујем, ово је моја истина и моја тишина), песма као олтар и кao кров над главом, сведочанство сопственог постојања, помирење са пролазношћу свега, (али без пада у бананалност и патетику!) неке су од тема и лајтмотива Милице Пејак.
Ова књига је првенствено песникињин разговор и на неки начин њезин обрачун са самом собом и свим оним што она воли, са бившим љубавима, са младеначким данима, увод у једно тихо помирење са сопственом самоћом (јер је песник увек сам, па да су масе људи свуд око њега!):
„Све што кажем или напишем,
јасно је изговорено
и на хартији сложено,
а ти не разумеш!“
Међутим, оно што по мом мишљењу издваја ову од ауторкиних претходних књига – то је њена музикалност. Тачније: музикалност стиха. Пре темељног читања Мог света, рукопис сам отворио насумично и управо ми је то пало у очи. Робовања строгој рими нема, песме су често донете слободним стихом, али су врло мелодичне и емотивно убедљиве. Што је стих музикалнији – то је заправо песник више себе уложио у њега и више га у њему има:
„Кад ништа не иде…
Кад туга гута очију сјај,
можда је крај?“
Или:
„Ако будеш читао ове стихове,
ти ћеш се насмешити,
то ће те открити.“
На крају, реч-две о језику ове књиге: он је течан и питак, стих је прилагођен својој носивости, а метафора читљивости.
На неки начин „Мој свет“ је и песникињина исповест пред поезијом, читаоцем и светом. Милица је овде своје поетско вјерују изложила као на отвореном длану сопствену линију живота. Нама остаје да са захвалношћу чекамо да нас ова песникиња обрадује са још много својих књига, нових стихова и емотивних, крепких, нежних и сентименталних, али снажних поетских слика.
