Treće doba vreme za poljoprivredu

Stevo Samardžić iz Bačke Palanke o penziji razmišljao na vreme

1619

Kada u Bačkoj Palanci Stevo Samaradžić priča o penziji i trećem dobu, a onima koji ga dugo poznaju znaju da nema razlike između njegovih reči od pre nekoliko decenija i danas.


Stevo je, svojevremeno, jer je zvanično dve godine u penziji, tri decenije radio u čuvenoj Pivari u Čelarevu i na radnom mestu u nabavci ove fabrike piva u velikoj SFR Jugoslaviji.

– Bila su to vremena kojih se sada svi mi koji smo nekada radili u čelarevskoj pivari, a ona je radila u sastavu Poljoprivredno industrijskog preduzeća „Podunavlje“, bili ponosni, imali dobre plate, dobre uslove za rad, restoran društvene ishrane koga danas skoro da nema u ovom kraju Bačke… – seća se Samardžić.

– Od 70-tih do 90-tih godina prošlog veka bilo je vreme ekspanzije ne samo Pivare i PIRO „Podunavlje“, već i nekada poznatog Tekstilnog kombinata „Dunav“. Tada je Čelarevo dobilo status gradskog naselja što važi i do danas, znači nije selo, jer je mesto u kome je živelo oko 5.000 stanovnika u fabrikama je radilo preko 3.000 radnika.

U ono vreme proizvodnja piva u Vojvodini, na primer, je cvetala. Pored najveće pivare u Apatinu, a ona je i danas, radila je naša u Čelarevu koja je bila značajna na prostorima Jugoslavije, ali i pivare u Bečeju, Zrenjaninu, Pančevu, Vršcu, a na kraju i u Novom Sadu kada su „Rodići“ otvorili, a sada čujem da je to „Hajneken“, kao što je u Čelarevu „Karlsberg“.

Samardžić se seća da su nekada Pivara i TK „Dunav“ gradili ovo gradsko naselje koje je još 1970. godine imalo zatvoreni bazeni, automatsku kuglanu, restorane, motel, bilo mali raj za goste iz Novog Sada, Beograda, Bačke Palanke, Vukovara, Osijeka, proglašeno za najuređenije mesto u Vojvodini i Srbiji…

– Kada se već sećamo, neka mladi znaju, da pre privatizacije, odnosno tranzicije u Čelarevu nije bila samo Pivara – podseća Samardžić. – U sastavu PIRO „Podunavlja“ bila je moderna ciglana sa ogromnim kapacitetima, postojale su farme muznih krava i tovnih junadi, poljoprivreda je posedovala 3.000 hektara oranica od čega je 120 hektara bilo pod hmeljarnicima kojih danas nema.

Postojali su silosi, farme stoke, radilo se i zarađivalo, Čelarevo je bilo bogato, puno zelenila, komunalno uređeno, ljudi su dobro živeli, a opština Bačka Palanka dobrim delom punila budžet iz ovog gradskog naselja.

Onda su došla neka „teško vreme“, a moderno se zove privatizacija i tranzicija. Veliki tekstilni kombinat koji je nekada imao i do 1.500 radnika je nestao, Pivaru je kupio „Karlsberg“, poljoprivredni deo „Podunavlja“ kupila je „Delta“ i povađeni su zasadi hmelja, a posađene jabuke, ostalo je istorija.

Čelarevo kao i veći deo mesta i gradova u Vojvodini, pa i u ovom delu bačkog priobalja Dunava, teško je podnelo poslednje tri decenije. Zaposleni u Pivari, ipak, u odnosu na neke druge zaposlene dobro su prošli, jer su dobili solidne otpremnine prilikom privatizacije i odlaska iz firme kao tehnološki višak, ali i solidan iznos za akcije koje im je isplatila svetska kompanija „Karlsberg“ prilikom preuzimanja pivare.

– Nisam se dvoumio, pa sam od dobijenog novca kupovao oranice i stigao do 17 jutara, a to je nekadašnji maksimum – kaže Stevo. – Imam svoju mehanizaciju, ali zbog boljki koje su me stigle plaćam radnike koji odrade posao sa mojim mašinama. Možda sam trebao kupiti i više zemlje, ali i ovo je dosta za moje godine, jer sam shvatio da deca neće da se bave poljoprivredom.

Kada sada, u penziji, sve saberem, vidim da smo i pored svih problema koje je moja porodica imala u istoriji prošao solidno. Jer mi Samardžići smo Hercegovci, ali smo 20-tih godina prošlog veka naseljeni na Kosovo, okolina Leposavića. I danas nas ima osmoro braće i jedna sestra.

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here