Priča „Železničke pruge“ – Iz knjige dr Rajka Igića, akademika iz Despotova

ŽELEZNIČKE PRUGE (Koja je svrha života, 2020)

280
Foto: Anurs, BAP Vesti

Bilo mi je pet godina kada me je mama vodila kod poznatog fotografa u susedno selo Toržu (danas Savino Selo) „na slikanje”. Prvi put sam putovao vozom.

U tom dobu, i još dugo posle toga, imao sam izuzetno dobro (fotografsko) pamćenje
i sada se sećam mnogih detalja s tog putovanja. (Dobro pamćenje mi je, kada sam bio đak osnovne škole, omogućilo da i dužu pesmicu naučim samo s dva ili tri čitanja. Zato me je učiteljica dvaput slala iz škole u opštinu da recitujem najnovije stihove Branka Ćopića ili drugih pesnika kada bi opštinari iznenada dobili važne goste, a imao sam samo sat-dva vremena da pesmicu napamet naučim.)

Moja fotografija

Za slikanje sam bio obučen u novo odelce koje mi je sašila najstarija sestra Katica. Košuljica je sašivena od ostataka materijala za haljinu sestre Stane. Najmlađa sestra Ivana, stavila mi je na grudi svoj broš — dva kerića.

Tu sliku su poslali ocu koji je bio na prisilnom radu u nemačkom gradu Bad Reichenhall. Srećom, primerak te fotografije je sačuvan kod sestre Stane, a moj uramljeni primerak je uništen, kao i sve što sam posedovao u stanu, kada sam napustio Tuzlu za vreme rata u Bosni i postao izbeglica zbog raspada Jugoslavije.

Rado se sećam prve đačke ekskurzije u drugom razredu osnovne škole. Iz Sentivana smo vozom putovali na Pionirski vašar koji je bio priređen u Kuli, našem tadašnjem sreskom mestu. Na obali kanala koji prolazi kroz grad postavljeni su veliki šatori, ringišpil i klackalice, a bile su izložene zastave, slike predsednika Tita i Staljina, knjige, plakati, igračke i liciderski proizvodi. Kanal je bio s obe strane ukrašen obojenim balonima i trakama od raznobojne mekane krep – hartije.

Posle izvesnog vremena, učiteljica nas jeodvela u bioskopsku salu. Mnoga su se deca iz seoskih škola otimala da sednu u prvi red. Učitelica nas je upozorila da je bolje u bioskopu sedeti što dalje od tog ogromnog platna i nekolicina đaka je poslušala.

Pre filma, prikazan je žurnal koji počinje tako što lokomotiva juri prema publici. To je izazvalo haos, pogotovo u prvim redovima. Neka su deca polegala, a neki su vrištali.

Nakon filma, uđem s dva druga u malu prodavnicu električnih uređaja na glavnoj ulici. Prodavac nam pokaže kako funkcioniše rešo. Njegov pomoćnik je upravo na takvoj spravi
kuvao kafu. Pokazao nam je i električnu grejalicu. „Kad dođe zima“, kaže, „ne treba ti vatra od drva ili uglja, grejalica zagreva celu sobu. Nema čišćenja gara, donošenja ogreva, ni kubure oko potpaljivanja vatre. U letnje dane, kad vlada neopisiva žega, uključiš u struju ovaj ventilator i osećaš se ugodnije”.

Šta li je sve čovek izmislio, zaključim i u mislima poželim da ta struja što pre i u naše selo dođe. (U našoj kući su pre rata postavljene sve električne instalacije, a strujomer je smešten u hodniku. Taj me je zagonetni aparat često mamio da se popnem na stolicu, da ga rasklopim i vidim šta je smešteno u njemu. Na sreću, to nisam uradio.

 

Kada su pet ili šest godina posle rata postavljeni dalekovodi od Savinog Sela do Despotova nije bilo problema s prikopčavanjem naše kuće u strujnu mrežu.)

Vratili smo se na kanal gde se još uvek ringišpil vrteo. Pošto je zbog kvara dizel motora čitav uređaj trebalo ručno okretati, vlasnik odabere po dva đaka da vrte taj omanji uređaj. Za nagradu su dobijali besplatne vožnje. Ja sam se drugačije besplatno vozio. Od kuće sam poneo puno gurabija od kojih mi je preostalo još desetak komada. Pitao sam vlasnika ringišpila mogu li za jedan kolač dobiti vožnju ali on je tražio tri. Pristao sam. Do povratka u selo, sve sam slatkiše trampio za vožnju. Posle nekoliko uzastopnih vožnji, dobio sam prolaznu vrtoglavicu, ali mi to nije puno smetalo pošto priliku da se toliko vozim nisam smeo da propustim.

Železničku prugu, koja je prolazila kroz moje selo, danas samo stariji meštani u svojim sećanjima nose. Ta pruga je građena od 1894. do 1896. godine u doba kada je zamah razvoja železnice vladao Vojvodinom. Istoričari tvrde da je krajem devetnaestog i početkom dvadesetog veka, nagušća žleznička mreža Evrope bila u Bačkoj i Banatu.

Zato i nije čudo što je u tim krajevima nastao privredni procvat.

Pored toga, pruge su stanovnicima otvarale vrata u svet i donosile izazove najrazličitije vrste. Posle Drugog svetskog rata u Panoniji konja zamenjuje traktor, a voz potiskuje automobil, autobus i šleper koji se kreću mrežom asfaltiranih puteva.

Mnogo jeftiniji prevoz železnicom, a još više plovnim putevima, smeta brzim isporukama zbog pretovara i naše lenjosti, pa političari iz doba socijalizma, u vreme niske cene nafte, donose odluku da je železnički prevoz nerentabilan. Zato je ukinuto desetak pruga u Vojvodini, kao i naša koja je izgrađena da poveže Bačku Palanku, Kulu i Feketić.

Mada je nafta kasnije višestruko poskupela, novi političari, svejedno ponovo odlučuju da se ukinu i preostale nerentabilne pruge. Po pravilu, retke su železničke pruge u svetu rentabilne. Zato ih svaka država održava dotiranjem kako bi se podstakle ne samo privredne već i druge korisne aktivnosti.

Svi Sentivanci iz moje generacije, i nešto mlađi, nose uspomene na svoja putovanja vozom; neki čak na svakodnevna đačka putovanja u gimnaziju (Silbaš ili Bačka Palanka). Većina njih je utovarala svoju letinu (npr. šećernu repu, kukuruz, pšenicu ili bostan) u
železničke vagone kojima je raznošena po celoj bivšoj Jugoslaviji i inostranstvu.

Mnogi su ispraćali rođake i prijatelje do železničke stanice u vojsku ili u rat. Tako su sve te promene u skladu s Heraklitovim rečima „panta rei“ (sve prolazi, sve se menja) kojima je on formulisao jedan od osnovnih aksioma svoje filozofije. Jedini izuzetak od tog pravila, dodao bi Heraklitu, jeste to što „u sećanju mnogo nepromenjenog ostaje.


Rajko Igić svoje detinjstvo proveo je u Despotovu, a završio je gimnaziju u Somboru i medicinski fakultet u Beogradu. Najpre je radio kao lekar u somborskoj bolnici i zdravstvenoj stanici u Kucuri, a kasnije je postao profesor farmakologije i toksikologije u Sarajevu, Tuzli, Banjaluci i Novom Sadu.

Nakon penzionisanja, odlazi u Čikago gde je bio naučni savetnik (Senior Scientist) u departmanu za anesteziologiju i kontrolu bola u najvećoj američkoj državnoj bolnici (Cook County Hospital).

Dr Igić je publikovao brojne istraživačke radove. Objavio je više knjiga za studente medicine, ali i za široku javnost (npr. knjiga “Pušenje i zdravlje” objavljena je na srpskom i ruskom jeziku). Za knjigu “Kako se pišu saopštenja o medicinskim istraživanjima”, dobio je republičku nagradu za nauku “Veselin Masleša” u Sarajevu. Član je Društva američkih fiziologa od 1996. godine, a 2012. godine izabran je za člana Akademije nauka i umjetnosti Republike Srpske.

„Kad zima u Čikagu, gradu vetrova,
sve više steže, misli mi beže
daleko preko okeana u Sombor,
grad moje mladosti.
Noć je…
Otvaram knjigu, prevrćem listove žute,
tražim pesmu Santa Maria della Salute…“

Široj javnosti je poznato da je dr Igić osnivač i višegodišnji vođa najveće preventivne akcije studenata medicine, Dan bez cigarete – 31. januar. Studentska akcija je najpre sprovođena u Tuzli i Banjoj Luci, a narednih godina u čitavoj Jugoslaviji. Danas je 31. januar nacionalni dan nepušenja u Srbiji i Bosni i Hercegovini.

Dr Igić je publikovao pesme u američkim časopisima na engleskom, a na srpskom u časopisu „Književne novine“ (Beograd) i zbirci pesama “Lazi Kostiću iz daleka” (Banjaluka, Besjeda, 2017). Zbirka antiratnih pesama mu je prevedena na urdu jezik u Pakistanu.

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here