БАЧКА ПАЛАНКА: За пољопривредно газдинство Гајић из Бачке Паланке земљорадња је породична традиција која се са поносом преноси с колена на колено.
У посао који изискује много труда укључени су сви, од најстаријих до најмлађих чланова домаћинства, а све је почело давно, пре једног века, када је прадеда породице воловима и коњима орао земљу. Како је за Дневник рекао Стевица Гајић, четврто колено у пољопривредној традицији, деда је преносио на своје синове знање, вештине и љубав према земљи, па тако и он данас, заједно са својим наследницима, баштини прадедовину.
– Ми смо староседеоци, мој прадеда и деда су били из оближњег села Обровца. У Бачкој Паланци је у једном моменту било више земље која се узимала у закуп, те је деда зато преселио. Мој отац је радио сам, а када смо брат и ја довољно стасали, ускочили смо у помоћ и до данас заједно радимо. Сада су ту и моја два сина, млађи има 11 година, али много воли када је на њиви. Имам и ћерку, она је завршна година ветеринарске медицине, има своје регистровано газдинство. Деда и баба су до пре пар година такође били активни, однедавно су у пензији, али су ту да припомогну око посла који се ради код куће – рекао је Гајић.
Сточарством су се, каже, бавили кроз историју, но последњих неколико година више не држе стоку.
– Отац је кренуо у неку интензивнију производњу поврћа, гајећи кромпир, лук и парадајз. Узгој поврћа је већи посао, али већа је и добит по јединици површине. Наставио сам да радим поред житарица и поврће и задржао сам кромпир, а планови су нам да почнемо да радимо и лук. Убацио сам пре седам година и шљиве, те је дошло време да се и воћњак прошири – прича Стевица Гајић.
Породица и даље сеје пшеницу, соју, јечам, уљану репицу, сунцокрет и кукуруз. Стевица се присећа да је деда радио неких десетак хектара земље, отац око 70 хектара, а брат и он су повећали површину на око 500 хектара, нешто личне земље, а остатак је под закупом. Како се посао ширио, тако је и механизација морала да се надомести, па сад праве објекте за смештај изван села.
Стриктније контроле
Стевица Гајић подржава најаву да ће од ове године бити стриктнија контрола око пријаве газдинстава, јер било је злоупотреба. Наиме, они који дају у закуп своју земљу, региструју је на своје име, те осим новца од ренте, узимају и подстицајна средства од државе, која касније нису наменски трошена, што је велики проблем за људе који се заиста баве пољопривредом и требају им те субвенције.
– Да бисмо радили тако велику површину морамо имати одређену механизацију и задњих седам година доста су нам ишле на руку покрајинске и републичке мере за набавку нове механизације, јер се без помоћи државе у виду субвенционисаних кредита и субвенција не би могло. Пратили смо све конкурсе који су излазили и тако смо успели да обновимо машине, узели смо навигације, систем за наводњавање, а ћерка је преко европских фондова упела да купи трактор, телехендлер и слично – потврђује Гајић.
Домаћица Татјана Гајић посвећена је воћарству и повртарству. Иде на њиву, води раднике и ради са њима, а помаже око продаје и пласмана робе.
– Шљиве продајемо као конзум, за пекмез, а ми их не прерађујемо јер намамо тржиште на које бисмо пласирали такав производ. Све што произведемо углавном продајемо од куће или на пијаци, а имамо и продавнице које снабдевамо. Муштерије већ знају и долазе код нас. Није било лако у почетку, мајка сам троје деце и углавном су и они стасали на њиви. Вероватно су зато и заволели овај посао и решили да остану са нама на селу – казала је Татјана.
Породица Гајић нуди и услуге у пољопривреди, од орања, сетве, заштите до жетве. Поседују комплетну механизацију за те врсте услуга, а гледају да све те машине немају празног хода, јер механизацији брзо пролази век трајања, а да би купио нову машину, стара треба да ради да би је зарадила.
На њиви смо затекли у раду Стевициног старијег сина Симу. Он има 21 годину, а завршио је Пољопривредну школу у Футогу, и сада је техничар пољопривредне технике, механизатор.
– Ја сам већ пета генерација која се бави овим послом и много сам поносан на то. Волим свој посао, желим да будем сам свој газда, и не радим за другог. Дневно минимум 12 сати проведем на земљи и волим када радим сетву, мада је за мене сваки део посла подједнако важан. Цео тај процес изазива у мени посебну врсту љубави – поручио је Сима, док је улазио у трактор да настави са припремом земље за сетву кукуруза и соје.
