У потрази за било каквом зарадом, ова породица се често селила из места у место, а кум им је нашао кућу у Бачу и довео их овамо зато што у Бачу има посла на њивама. Међутим, ова породица јако лоше живи.
Нажалост, Шефћет ће у надницу моћи тек на пролеће, а дотад треба прегурати зиму, коју су дочекали без трунке огрева…
– Џемпере и јакне ни ноћу не скидамо, само преко свега пребацимо ћебад. Немамо довољно ни гардеробе, а недостају нам и храна, електрични шпорет, машина за прање веша… Ту је „смедеревац“, али њега немамо чиме да наложимо, нити шта да на њему скувамо – набраја Шефћет којег су се родитељи, код којих су живели у београдском насељу Видиковац, одрекли јер је, из љубави према Маји Николић, прешао у православну веру и узео име Никола.
Испоставило се, међутим, да је „друга вера“ сметала и Мајином оцу, па се нису задржали ни код њега, у Кумодражу.
– Са првим дететом, шест месеци били смо на улици, те спавали по клупама и напуштеним железничким вагонима. Кад нам је умрло четврто дете, Мају је то страшно погодило, па нас је напустила, а ја сам морао да просим пред црквом на Чукарици, да бих прехранио остало троје. Ту ме је упознао кум Срђан, керамичар, с којим сам почео да радим, а посао нас је „селио“ у Нови Сад, Каћ, Ковин, Смедерево, Чачак, Сомбор, Шабац… Становали смо у несређеним кућама – вели Шефћет.
Још пре него што су му дошли у „комшилук“, Мехметијевима је помагао Драган Ступар, хуманитарац из Челарева код Бачке Паланке који их је први посетио у Бачу и однео им храну, мању количину огрева и новогодишње пакетиће за децу – шест девојчица и једног дечака, узраста од једне до 12 година.
