БАЧКА ПАЛАНКА – Народна библиотека „Вељко Петровић“ у петак 17. марта са почетком 18.00 часова организовала је трибину на тему: Учитељство у Срба 245 година трајања (1778-2023).
Предавач је био проф. др Саша Марковић, декан Педагошког факултета у Сомбору. Предмет његовог истраживачког интересовања је рефлексија европских друштвених и образовано-васпитних идеја код Срба у 19. и 20. веку и утицај друштвене мисли на стварање националног и ширег културног идентитета.
– Проучавање учитељског позива показало нам је да и иза уобичајеног просветног дана, стоји врло одговорна педагошка наука – пише у уводу своје књиге професор Марковић. – Учитељ је био суочен са друштвеном стварношћу у врло озбиљном контексту. Његов занат умео је да буде недостигнути сан многих чија суптилност личности није била ништа мање креативна од оног ко је успео да савлада школску основу своје професије. Успех као и неуспех других су подједнако будили мотивисаност за нове покушаје у образовању и васпитању учитеља.
– Било је покушаја да се „учење о учитељу“ жигошу као беспотребна утопија умишљених просветара који својим неразумљивим којештаријама желе да уздрмају тешком муком остварени државни поредак и његов начин функционисања. За њих је професија учитеља била пре незаобилазна неприлика која мора да се држи под сталном контролом, уместо незаобилазно стваралачко остварење човека који, учећи и васпитавајући децу, значајно утиче на развој друштва и јачање државе.
– О томе, између осталог, на примеру Хабзбуршке монархије, касније Аустро-Угарске монархије и сведочимо у овом тексту. Несумњиво да су постојали одређени државни интереси владајућег естаблишмента који су, у намери да осигурају своју власт, надгледали развој образовања. Ипак, и та власт, креатор овог становишта, била је под утицајем просветитељства, идејног система који је сугерисао да од модернизације не може да се одступи. Са друге стране и просветитељи су, ослањајаући се на сазнајни процес, били свесни да прошлост није само баласт модерног израза, већ и његов подстицајни изворник вредности.
– Специфичност положаја српског народа, најпре није уважаван, а значај цркве за очување идентитета, од стране Беча, био је потцењен, делимично и због неразумевања ситуације. Током друге половина 18. века реформа школоства добијала је на свом интензитету. Српски народ, као и заштитник његових народних интереса, Црква, суочили су се са тим изазовом. Била је донета одлука да се реформе прихвате, упркос отпорима који су постојали, али који су само, због дијалога који се водио, утемељили и оснажили ту одлуку.
У наставку, професор Саша Марковић говори о књизи коју је написао:
– Књигу смо насловили Српски учитељ у Угарској 1778-1918. Овај наслов је за нас прихватљив из неколико разлога. Иако се, у историјско-догађајном контексту, на основу историјских извора које смо користили, бавимо највише Учитељском школом у Сомбору, сматрамо да је она била носилац образовања Срба у Хабзбуршкој монархији par exelans. То потврђују и сачувани спискови ученика са њиховим местом пребивалишта. Ученика је било из свих крајева Монархије где је живео српски народ. Но управо зато их је било највише из Угарске јер су Срби, доминантно живели на том простору. Поред тога, сва реформска стремљења у образовању, као и развој педагошке мисли и учитељског позива најпре су се појавили у овој школи и код њених наставника. Они су били луче образовних иновација за читав српски народ, без обзира у којој државу су живели. Уважавајући постојање и других учитељскихшкола, рецимо у Пакрацу где су се образовали српски учитељи, одлучили смо да наслов сведемо на Угарску, али не и на саму Јужну Угарску.
После предавања професора Саше Марковића, развила се жива дискусија у којој су учествовали виђенији паланачки педагози.
