Већ годинама, у нашој, али и у осталим срединама, људи, а ко би други, настоје да униште материјална добра која су некада раније стварана за добро свих нас.
Уништене су многе фабрике, а и даље се уништавају, као да су Алајбегова слама, и не само фабрике. Уништена су и уништавају се и друга добра, и то на очиглед свих нас. Са друге стране, ми смо се углавном правили, да ништа не видимо и не примећујемо, као да се то дешава на некој другој планети. Уништавање и упропаштавање се проширило и на осталу имовину. Ретки су они, који се могу похвалити да је код њих ситуација значајно боља.
Да би се уверили да је на жалост тако, осврнимо се само око себе. Један од примера за ову тврдњу, свакако је, за многе неважно, мада се не слажем са тим уништавање корпи за отпад, које су постављене на шеталишту Милана Јанића поред језера Тиквара ка Дунаву. У шта се, писац ових редова уверио када је пре неколико дана ишао до Тикваре, односно Дунава.
Наиме, од десет не тако давно постављених бетонских корпи за отпад, само три имају лимени уложак у који се баца смеће (две су поред отворених терена СРЦ „Тиквара, а једна поред пута од споменика браниоцима од поплаве ка Дунаву).
Корпе за опад од дрвених летвица, постављене пре десетак година, су углавном покидане и нису у функцији. У много бољем стању нису ни жардињере, постављене у овом делу града, поред бетонских стаза за шетњу. Треба ли за ово, неки посебан коментар? Мислим, да не треба. Још једном се, дакле потврдило старо правило – да смо ми себи највећи непријатељи.
Можда ће неко од оних који прочитају овај текст, рећи, као да је то битно у мору других значајнијих и важнијих проблема. Битно је, јер онај или они који су то урадили, прошао је некажњен, није санкционисан, а сигурно се неће зауставити на овом неделу.
Наставиће, и даље да упропаштава имовину, јер га за оно што је урадио, нико није казнио. Неко од нас који је можда био сведок овог недела, окренуо је главу и правио се да га то не интересује. Из тог разлога, се питам, да ли ће га сутра интересовати, да онај или они који то чине насрну „сутра“ на његову имовину. Онда му сигурнио неће бити свеједно.Тада ће спомињати и говорити, како је друштво затајило, како надлежне службе не раде свој посао…
Због тога, и не смо због тога, кренимо у акцију заједничким снагама против овакве и сличних појава, јер ће „сутра“, сигурно бити касно за све што се око нас „данас“ дешава!?
