БАЧКА ПАЛАНКА – Нова, седма по реду књига бачкопаланачког професора Предрага Ж. Вајагића „Птице нису стварне“ налази се у продаји.
Издавач романа је Културни центар Бачка Паланка, а књигу можете набавити контактирајући аутора.
Пре него што завирите у књигу, ево неколико знаковитих одломака и рецензија.
„Прелистам ли сестрин буквар (Неша има ношу, Шана има шугу, итд), само књизи без везе правим уши. Препричавали смо бајке. Додавао сам им, жељан похвала, заплете: Пепељуга је гурнула маћеху у бунар, два прасета буразера окренула на ражњу, коза вуку родила седам јарића.
– Све је то само дечија машта, премда болесна, рекла је мама.
Тек кад је Броз склопио очи, отац их је опрезно отворио. Видео је, отприлике, ово: Исус је од пластике, сунце од лоше обојеног стиропора, венац од трња. Пароле су идиотске, народ примитиван, систем труо, нада да све то не води у материну – на стакленим ногама.
Мајка би онда наврат-нанос трчала до Славка, кукала и молила да се заузме за брата, који јесте пуст, али их је „иста Илинка под срцем носила“. „Иста покојна Илинка“ би звучало моћније, али, јебига, баба је одбијала да умре само због убедљивости епитета. Славко се извлачио да „нема овлашћења“, говорио да и његова глава „о кончићу виси“, али би оца сваки пут пуштали да се из ћузе врати кући… И настави по старом.
Волео сам заљубљивање. Чело се жари, веђе се поте, гаће се редовно пресвлаче. Устанеш од стола, не осврнеш се за виршлама. Идеш у школу намигујући, као Свети Сава, пчелама и цвећу. Осећаш рептилиће у стомаку. Зацопан си до ушију, срећан што су комфорне. Дајеш доста, добијаш више, као кад ти у бакалници погрешно врате кусур“.
Рецензије:
„Док чека хоће ли га (срећом, симболично) стрељати по азбучном или абецедном реду – Црна Мрља постаје протагонист. Све што социјалистички неимари из нашег сокака сматрају скривеним, он ће открити маниром пажљивог и луцидног приповедача“.
Жељко Баришић
„Урнебесна приповест о Ветрогоњама, тај чудесни зембиљ у који је смештен овај роман, подсећа на смехотресе књига Џон Кенеди Тула, Џонатана Френзена и Дејвида Фостера Воласа. У зениту свог посве особеног стила аутор нам нуди решење како да пребродимо апокалипсу полусвета у којој смо се, неопрезни и носталгични, нашли“.
Саша Скалушевић Скала
„И на ову књигу глагољивог ПЖВ професора ваљало би ставити упозорење: „Читати искључиво од ранојутарњих до сумрачних часова, пошто ћете тако избећи дојаве ревносних комшија због нарушавања прописаног мира касноноћним насавгласним грохотањем“.
Милан Јанковић Сатријани
„Можемо бити сагласни са аутором када нас уводи у свет нестварних птица. Можемо заузети и опречан став, али то не мења ништа битно: ово је роман крцат сентиментом, нимало болећивим нити ординарним. На тренутке се чини да нас Вајагић дуго заварава сјајним хумором и фасцинантним досеткама, да би нас затим, изненада и силовито, дочекао реченицом од чије емотивне снаге накратко изгубимо дах. И док, попут боксера погођеног у плексус, хватамо ваздух и поправљамо рад ногу, ево изнова ефектне сентименталне поенте“.
Бранислав Зукић
„Најбољи и најзрелији урадак мајстора здравог смијеха (уз двије жлице горчине). Замршени породични односи, тјескоба одрастања и посебно компликован, а никад до краја литерарно освијетљен, однос оца и сина“.
Драган Дробњак
