Први пут са рекетом у руци, Драган Балабан је у салу ушао данас већ помало давне 1992. године, није тада деветогодишњи дечак ни слутио, да ће у стоном тенису, који је на неки начин обележио његов досадашњи живот, остати преко тридесет година, а то се баш догодило.
На обележавању ретког јубилеја – три деценије у стоном тенису, почетком августа ове године, нашли су се сви они који су га подржавали у протеклим годинама. Пре свих, чланови његове уже породице, супруга Смиља и ћерке Сташа (2013.) и Софија (2014.). али и они, који су му на било који начин помогли, да се са успехом бави овим спортом.
Сећајући се својих почетака, Драган каже: – На наговор кума Бојана Кнежевића, дугогодишњег играча стоног тениса, отишао сам пре тридесет година на први тренинг. Чини ми се, као да је то било јуче, а протекле су од тада пуне три деценије. Нашао сам се у сали, где ме је сачекао први стонотениски учитељ Милан Галоња. Заљубио се у игру целулоидном лоптицом на први поглед, и ево та љубав траје већ пуних тридесет година. Од Галоње сам научио стонотениску азбуку, коју сам касније „усавршавао“ код сјајних познавалаца ове игре, Дејана Обрадова, Веље Кљајића и Радослава Николића. Толико сам заволео игру са целулоидном лоптицом, да ме више ништа није могло спречити да одем на тренинг и сатима вежбам и играм са бољим, али и слабијим играчима од мене. У салу за стони тенис, сам одлазио, и када је кошава ледила кости до сржи, као и онда, када је киша лила као из кабла. Љубав према стоном тенису, била је јача од свих временских неприлика, али и бројних других потешкоћа на које сам наилазио.
Мењао је, Драган клубове за које је наступао, од матичног „Челарево“ , преко „Врања“ до „Бачке Паланке“, међутим, однос према игри и ривалима – мењао није. Бити увек међу најбољима, бити најбољи, ићи из победе у победу, и освајати титуле у појединачној и екипној конкуренцији, је оно чему је тежио од првог дана бављења овим спортом. Био је велики у победама, али и поразима. Знао је да стисне руку и честита противнику који га је поразио, али је стално размишљао само једно, да му једног дана врати „мило за драго“. Такав је био од првог дана бављења овим спортом, а такав је и данас, на прагу четврте деценије живота.
– Стони тенис је био и остао, моја велика љубав. Готово сасвим је сигурно, да оно што сам остварио у њему, не бих постигао да му не дајем целог себе. Моја љубав према овом спорту, понекад се граничи са фанатизмом. Мислим, да пре свега у марљивом раду, истрајности и оданости стоном тенису, треба пре свега тражити разлоге што сам у њему и даље успешан, иако се не налазим у цвету младости. Правећи рекапитулацију оног шта сам постигао у претходних тридесет година, играјући стони тенис, а много успеха је иза мене, не могу посебно издвојити ни једну титулу. Све су ми некако драге и за сваку од њих ме вежу, другачије емоције – истиче Драган Балабан.
Драганова витрина, пуна је бројних пехара и признања до којих је стигао такмичећи се на многим турнирима, првенствима, меморијалима. Требало би доста простора и времена да се наброје успеси, које је остварио у протеклом периоду. Од многих титула освојених како у екипној, тако и у појединачној конкуренцнји, Драган ипак издваја један резултат.
– На незваничном првенству света за јуниоре, које је одржано у мађарском граду Тисзаујварос, 2001. године, заузео сам осмо место. Ово је несумњиво резултат који је на неки начин обележио моју досадашњу каријеру. Поред тога, освојио сам и титулу првака Југославије у дублу 1995. године за млађе кадете, заједно са Атилом Наместовским, а био сам и првак Војводине у конкуренцији мешовитих дублова. Свакако, да би моји досадашњи резултати у стоном тенису били још бољи, да сам се искључиво посветио овом спорту. Међутим, ја сам играјући стони тенис, завршавао и школе, основну, средњу и вишу, тако да ми је школовање, а касније и посао, као и породица, било приоритет – наглашава Драган.
По завршетку протекле сезоне, хтео је да оконча своју дугу и успешну каријеру, али је ипак, наставио и даље да игра.
-На сву срећу, још увек могу са успехом да се такмичим, па сам наставио активно да се бавим овим спортом. Надам се да ће млади имати шта од мене да науче. Тим пре, ако се једног дана посветим тренерском позиву. Посебна ми је жеља, да моја ћерка Сташа, једнога дана настави стонотениским путем, на којем ћу једног дана стати. Она, испољава таленат, а шта ће бити у будуће видећемо. Другу ћерку Софију, стони тенис за сада не интересује – напоменуо је на крају Драган Балабан, који ће у октобру наредне године напунити четрдет година живота.
Оквир
Похвале од Каракашевића
О Драгану Балабану, своје мишљење изнео је у овом тренутку, најбољи српски стонотенисер Александар Каракашевић.
– Драгана Балабана познајем већ дуго. Таквих играча на нашој стонотениској сцени нема много. По мени је Драган, већ годинама, један од најбољих играча Прве лиге Србије – изјавио је својевремено Каракашевић.
