Младен Француз је рођен 25. маја 2002. године. Долази из Бачке Паланке где је завршио основну и средњу школу, а тренутно похађа другу годину на студијама у Новом Саду на Факултету спорта и физичког васпитања.
– Љубав према спорту се јавила још од малих ногу – почиње своју причу Младен. – Од своје пете године се бавим спортом. Прво сам тренирао карате до своје седме године, па после тога рукомет до своје осамнаесте године. Паралелно са рукометом сам кренуо да трчим, прво по друму, па у планинама и шумама и на крају сам оставио рукомет и посветио се само трчању.
– Када сам се упустио у трчање, на почетку сам тренирао сам и наравно, као и сваки почетник, правио сам грешке у вези самог тренинга и мог напредовања, те схватио сам да ако желим да напредујем до високог нивоа морам да нађем неког ко ће прихватити да ради са мном од почетка и ко ће хтети и моћи да ми се посвети да бих могао да успем на светском нивоу у планинском трчању. То ми је била и жеља од самог почетка.
– У животу се ништа не дешава случајно у то сам сигуран, водећи се том реченицом тако сам и нашао и упознао свог тренера Данијелу Шпирић. Дошао сам код ње на састанак и предложио јој шта сам имао и моје идеје и она је видевши велику жељу у мени за успехом прихватила да заједно кренемо да радимо на мени и мом напретку.
– Кренуо сам да трчим мање краће дистанце и временом сам почео да се пријављујем за све дуже трке, и психички и физички захтевније. И тако сам дошао до свог првог ултрамаратона (59 км – Фрушкогорски маратон). Истрчао сам га за 8.20 сати са сјајним резултатом: 15. место у укупном пласману. Убрзо после тога сам истрчао и свој други ултрамаратон који је био под асоцијацијом Skyrunninga (Скајранинга) (68км).
– И ту сам остварио одличан резултат с обзиром да ми је прва трка у оквиру скајранинга. И баш на тој трци сам добио награду за најмлађег такмичара н ултрамаратону. После те трке сам схватио шта ја заправо желим и у ком смеру хоћу да напредујем, а то је управо скајранинг. То је посебна грана трчања.
– Трке се одржавају на око или преко 2.000 метара надморске висине. Доста су технички захтевне и доста је велика елевација. После Старе планине где је била моја прва трка у скајранингу, ја сам одлучио да се усмерим само ка тој грани трчања и да напредујем у том смеру. Тренирао сам и тренирао да бих после неког времена (од трке је прошло око пола године), добио позив из Скајранинг Србија и Црна Гора да се прикључим репрезентацији и пробам да се изборим за своје место међу тим сјајним тркачима.
– Успео сам да се изборим за своје место у репрезентацији и остварио сам могућност да идем на Светско јуниорско првенство у скајранингу, које треба да се одржи у августу 2023. године у Италији. Тренутно имам фокус само на то и спремам се вредно да бих остварио што бољи резултат и да бих и даље напредовао.
– Данијела Шпирић је прихватила моје идеје и сложила се са мном да заједно успемо јер је у мени видела потенцијал. И тако сам ја по први пут у у свом животу постао члан атлетског клуба АК „Борац“ са Клисе из Новог Сада. Јако сам јој захвалан на томе. Сезона тек креће и као што сам рекао, фокус је на Светском првенству. Тренутно трке које трчим су припрема и тренажни процес.
– Подршку од породице имам за било шта да се одлучим да радим у животу, па тако и за ово. Од роњења, о коме ћу мало касније, до скајранинга све је код њих прихватљиво и у свему што радим ме подржавају. Ја сам још као дете од 4-5 година показао љубав према мору и према самом роњењу. Стално сам гледао емисије о рониоцима и замишљао како ћу ја једног дана такође да будем један од њих. Тај дан је дошао десет година пошто сам био на мору и први пут заронио са боцом и видео лепоту роњења.
Распитао сам се да ли постоји неки курс да се заврши јер сам се заљубио у роњење. И тако годину дана после ја сам завршио први курс – open water diver. И после тога курса сам наставио да напредујем из године у годину (током четири године), све док нисам стигао до Дајв Мастера. Почео сам да држим обуке и курсеве у клубу „Свет роњења“ из Београда, док сам преко лета радио у ронилачком кампу такође „Свет роњења“ којем су газде Ивана Орловић Крањц и Јанез Крањц, а база је била на Јазу у Црној Гори. План ми је да и даље напредујем и у том смеру и да наставим са даљим курсевима.
– Циљеви за будућност јесу да завршим факултет у року, да се такмичим са најбољим тркачима света у скајранингу и да негде, као опуштање од тога, искористим диван хоби или посао, како год, а то је роњење јер ме то највише опушта. А највише од свега овога што волим јесте да побеђујем себе, јер смо ми сами себи најтежи непријатељи.
Прича о Младену Французу се лепо уклапа у политику нашег листа, да дајемо подршку и простора младим људима, који имају исправан и здрав став о животу и могу и требају да буду пример својим вршњацима.
