„Развило се црно време опадања, набујао шљам и разврат и пороци, подигао се трули задах пропадања. Под срамотом живи наше поколење, не чују се ни протести ни јауци, под срамотом живи наше јавно мнење, нараштаји који сишу ко пауци…“ – Дис.
***
Звали смо је Стара швапска лоза. Мотала се око багремовог коља и неке жице од гаравог гвожђа, која је сваке године пуцала као по протоколу, у минут. Поред лозе, покуњен вели јоргован временом почео да тамни до данашњег дана по причи брата Зорана. Црни јоргован исто тако швапски био је и накав зимзелен. Без бодљи. Исто тако швапски. На средину башчице уз кућу самоникле су перунике. Беле и розе. И перунике су биле швапске. Све је било швапско. И кућа, и двориште, и заједнички бунар. И голубови писмоноше, ремери и штросери, били су швапски. И моје детињство мирисало је на остављену швабовину. Тако некако.
***
На дискотеци „Чарли“ нажврљао сам једне јесени „Фрау Весна увек долази на крају пролећа“. Тако сам се онда надао. То сад клинци зову графитом. Кад су ме провалили, казнили су ме са последњом опоменом из Омладинске организације. Били важни другови из Паланке. Мешао сам ћирилицу и латиницу. Шта су тада знали будући бројачи крвних зрнаца за ноте „српскохрватског“ блуза за прву љубав. Бљак, насилницима у нашим редовима.
***
„На силу нас побише, стрељаше, лудо и крваво коло заплетоше да згазимо заклетву отаџбини. На силу нас натераше да љубимо и кунемо се у црвену жабу. Околчаше пасја гробља. Ко претече, мобилисаше да се маршира уз „Ciao bella“ све до Трста. Кад рекоше да је победа закуцала наградише нас на силу и потрпаше да је прославимо у сточним вагонима, задња пошта Војводина. Насилу нам отеше стари завичај, ливаде, воду, камен и мирисе близине Дубровника. Шћераше нас на силу у задружне торине, као да смо губа. На силу нам забранише Славски колач и Чесницу Божићну. Стари кучак кад му згода би, подијели уз два сведока пензије борачке. Све поравна. Праве борце и оне што још нису испод гуњине испилили. Мила власт а своје делио није. Насилу живимо у туђим кућама. Тако до судњег дана. Све се више изврћемо“. Рече отац. Подупро се на зид од гањка, губећи део по део душе своје невесињске. „Казна господару, казна.“ огласи се мајка. „Не били насилу отимат краљевину. Без краља ништа не ваља.“ Прострели је отац очима. Затегнуше се струне горштачког лица. Заћуташе. Знали су табијат једно другом. Не попушта се. Нико. Ни за јоту. Тако годинама док су мени стизала мала писма из Пуле са укусом морске соли, чарлијањем буре, гачањем галебова, подвучено лаким нотама српскохрватског блуза за прву љубав. Био сам срећан. Хватајући прве јутарње зраке што су одарали од штреке, њишући крупне листове винове лозе. Лагани пиано за треперење, ништа на силу. Ништа назор и узочас. Знам ја како је било. Још увек.
***
Знао је газда Шуцо како привести крају причу у фарми „Три лепа бела пера“. „Знао је склонити детелину на време за длаку испред кише. Мал обрадоват.“ закључује Лејка уз студиозно подвлачење црте. Шуцо и његова екипа увелико против насиља над стеченим радничким правима. Све се решава мирним путем. Он печати. Ваљда тако треба по Уставу кокотњака. Ако друкчије пише то се не чита и усваја. Потеже се Васојевачки закон о плену. Само њему знан на овим просторима. Закон освежен прозападним моделом либералног демократског пута. Протестанте више нико не спомиње, Јеховине сведоке од врата до врата, поготово. Полетеше змајеви од папира изнад некад моћног кокотњака „Три лепа бела пера“. Одлетеше пут облака. Људско око ухватит их више не може. Све замрени лаганини.
***
По усменом предању пољоприправничке од крајине Тање, расплет је био „Газда Шуцо је поделио власничке листове ћерки фирми „Комуне Б“ некадашњи командант добровољног ватрогасног друштва из Паланке, бркати Дуле, треба да окупи све млађе пензионере и покрене плесне теревенке у склопу удружења „Бели нарцис“. Први стуб значи естрада, чување изворне српске музике, дружења, излети и остале трице и кучине. Други стуб ћерке фирме је еколошка производња и узгој еротског воћа и поврћа са посебним освртом на индустријско биље. Акценат на конопљи. Разуме се у границама дозвољене ТХЦ вредности. Газда Шуцо је већ имао информацију да се у Букину спрема погон за прераду конопље. Да, оне. Милоџанки Никола се посебно обрадовао називу фирме „Ловренчица“. Ћутљиви Драган гробар имао је спорт у наследству. Одласком са чела општине ватреног навијача „Гробара“ утихнуо је најмоћнији навијачки корпус у земљи. Сам назив Драганове фирме „Парни ваљак“ одавао је страхопоштовање и улазницу за сигуран успех на навијачком небу Паланке. Трећи стуб је био Драганов, а четврти Фиргин. Узевши у обзир планове за ширење газда Шуцове империје, Фирга је добио у аманет чување некадашње пољопривредне задруге „Задругар“ где ће на полигонима оспособит плећате Паланчаке јапијанере, будуће обезбеђење Шуцине империје. По потреби давање услуга и на брзину створених империјалиста. Секуритатеа „Гвоздени пук“. Клица Преторијанца. Резервни стуб како правила налажу, намењен је будућем научном раднику Вуку. Новац који буде легао на жиро рачуне његове фирме „Тикет“ има да се усмери на опремање младих, паметних и лепих. Будућих трустова мозгова. Са дипломама државних факултета да буду навећи бренд Србије за извоз паметног и свежег српског меса. Толико памети врца и прима се на овим просторима да је штета не форсирати те људске ресурсе. „Поручи газда Шуцо да ће у наредном периоду живети као невладине организације, док његови на власт не дођу. Делиће се шаком и капом, буџет све истрпи па макар био и сиротињски као што је у нашој вароши. Ко ближе ватри тај ће се огријати. Богме, легоше паре на рачуне. Чак и верни песи, пулини црни и насмејана Наталија зорли залајаше да се дуж Вашаришта светла почеше палити“ исприча пољоприправница Тањушка из Крајине.
***
А Слаџа, директорица из Масну поњаву „Бре…не бригај ти за мене, ће бидне ки бидне.“ пребаци ногу преко ноге и почне клатит, клај клај. Рингишпил.
