Титина школа
Никако да пандркне.
Стара је то пањина.
Авај.
Нагорина накривљена .
Увек пишти.
Младице.
’’Стани сузо издајице.
Стани’’.
На левој страни су
Лојалне.
Мало левље
Конвертитне.
Лево, левље, најлевље.
Покора.
Пред Кућом цвећа
Башта ’’Ах севдаха у вечери ране ’’.
Лукавице, луковице.
Тамо где очињи вид не хвата
Назире се светлост
Лампе туњалице.
Они што се не сагињу
Верују у себе,
У памет своју,
У своје снове.
Пуни су ко смоква страсти,
Околчени у својој земљи чуда,
Увек при руци,
Да помогну и осоколе.
Јербо,
Баш их брига што верују инсанима.
Тако им се може.
Наивни нису.
Благословена је њихова памет
За васцијелу Европу
И околину.
Србија се још брани
Да семе њихово
Не баци плодове.
Прве младице,
Горчина горке истине,
Никад заметнутих.
Неда се.
ЈБГ.
***
Скапулао је Шуцо
Титина Јеванђеља
Наизуст.
Анализирао, подвлачио црвено, испраћао,
Очекивао, упијао, одабрао,
Кад је све отишло до ђавола.
Знало се.
Нањушило се.
Секло се.
Нешто између
Конвертита и лојалисте,
Од Тите преко Слобе,
Коштуњавог Бориса без земље,
Томе Гробара, до овог потоњег. Прецедника.
Мењале су се слике вођа,
Мењали су се страначки барјаци
Штанцоване партијске књижице.
Вазда са поносом,
У првим редовима,
Са биљегом најбољег оратора
Академије заувек младих
И свежих
Лидера.
***
Три мобилна је теглио за собом.
Два у ’’педеруши’’, један за појасом.
Кад би зацврчао, онај за појасом,
Знало се,
Стрико Дамјан зове.
Једино је његов позив
Био на тој линији.
Кад зазвони,
’’на пут се спремам, пут ми је далек’’.
Ваља поћи.
***
’’Што си стрикане у мраку’’?
’’Одмарам очи… и зеру памети што претече.
Брзо си дошао. Добар си.’’
’’Мора се стрикане тако или никако.
Стара сам ја гарда и реда знам’’.
’’Нека, нека… дедер лати се џезве.
Кафу нам скувај, да људикамо’’,
Скоро застрожи стрико Дамјан.
Лати се Шуцо кухиње,
Без поговора.
***
’’Аничка… где нам је Аничка?’’
Уз дозу малецког страха,
Приупита Шуцо.
’’Отишла да дипломира у Словачку.
Капацитет је то… Модра река.
Без десетке да се не враћа из Нитре..’’
Левом страном образа,
Затитра осмех задовољства
На стрика Дамјановом лицу.
’’Бога ти стрико… одакле она да те двори?’’
Лисица је Шуцо.
’’Дуга је прича… Баш је дуга… Ол рајт…
Деценијска… Васељенска ….
Некад кад се све младост звала,
Она дивља, рокенрола, хипија,
Штафета и осталих превара. Волео сам,
Једно цело лето њену тетку Вјерославу.
Оним у осам аутобусом Јове Мићића,
За Пивнице,
А негде пред зору пешке за Гајдобру… ето.’’
Као самом себи да прича стрико Дамјан.
Себи и тишини.
Оној тишини из стомака.
Дубоко урезаној.
’’… Да добро научи Аничка енглески, и да јој будем медијатор за
Дипломски…
Биће од ње врхунски психолог ,
ако је не отме нека политика…
… Политика је трла баба лан…
А политика јој баста…
Зна се понекад распричат…
Ол рајт.’’
***
’’Сад си на врху. Краљ си паланачке житнице,
У првој фази прераде.
Краљ кокота.
Све си ушемио. Чу…
Прво домаће бачко пиле.
Хвале те и код Матијевића ’’.
’’Тако некако. Иду турнуси лагано.’’
’’Колико овај турнус броји?’’
’’Двадесет хиљада. Мало је угинуће.
У другој је недељи…’’
’’Да, да, значи још четири недеље това’’.
’’Акобогда стрикане…’’
’’Даће Бог… даће… приводи крају причу.
Ово нек буде последњи’’.
Исколачи очи Шуцо.
Обли га руменило.
Крену дрхтавица.
’’Како последњи стрикане?’’
’’Ево како… Сад кад си најјачи прекидај.
Да те упамте Паланчани…
Неко други нек крене уместо тебе.
Стоп…. Ол рајт.’’
Игра хазардна.
Концентрација удара у слепоочнице.
Тутњи као локомотива,
На прузи Нови Сад – Гајдобра – Винковци.
За бистре мисли и пуцањ у кошмар.
Надолазеће бљузге мора замучат.
Апсолутна концентрација.
До бола побратиме , до бола.
***
’’Тешко вријеме за маторе пријатељу мој ,
Људи постају налик на кокоши,
Слабо виде и рано лијежу,
А јутром журе на копање,
Збијени у гомиле духана,
Џепова усуканих од зноја дланова .
Залазе свуда и у све гурају нос.
Хеј стари, сјети се и реци ми нешто о њој
Хеј стари плати гем(ишт) пријатељ си мој’’.
’’Хвала, помисли моја… проходна је
Букинска цеста. Разбехарало се још
Једно пролеће нашег другарства…
Сврати на гем(ишт).
Буди ветрић са Букинске цесте.
Шкртице.’’
Тако се јавља Жуја. Увек у тренутку правом.
Да помогне у писанији, другу свом.
***
Не шали се стрико Дамјан. Настави…
’’Извлачи се из те приче. Испод радара буди…
Нек те забораве. Вакат је.’’
’’Како стрикане и због чега?’’
’’Мења се власт. Мичи се у страну.
Чекај. Бавит ћеш се новим послом.’’
’’Ништа ми није јасно стрикане’’.
’’Мења се власт , мења… Јавише ми моји.
Немој мислити да сам у Америци лелемудо.
Чувао сам и тамо нашу државу.
Мајку Србију. Кењчино. Узалуд ти те твоје
Академије, кад си политички неписмен.
Није Отаџбина зрно песка. У око да стане.
Протрљај и продје.
Све паре и сав приход
Подели радницима, али жирално.
Отвори им фирме.
Трага да има.
Слаџа нек и даље остане у ’’Комуни Б’’.
Нек се корице склопе на Фарми та твоја
’’Три лепа бела пера’’,
Смирује Шуцо дигнуту тензију слушајући
Зидни сат. Клатно удара.
Тик Так. Тик Так. Тик Так.
’’Ко ће владати Србијом стрикане?’’.
’’Ко? Боже магарца васколиког.
Увек исти владају.
Из истог пања Титиног, исте младице грањају…
Јес, по боји се разликују.
Иста мета, исто одстојање.
’’Мени је најбоље да ћутим’’,
Брецну се Шуцо.
’’Тако је кењчино, тако је.
Него ајд, сад на спавање.
Знаш уговорио сам ти састанак,
са једним Славонцем,
Србином из Ланке, крај Вуковара.
Мишом Делибашићем.
Наш проверен човек.
Почео да зида на Татарском брду…’’
’’Шта зида ?’’
’’Зграде, куће, базене, гараже, шта ја знам.
Ваљда некад је био господар
Спачванског храста,
Сад мистрије и либеле…
Зна тај у свакој предји
Најбољи џемпер исткати.
Ол рајт…’’
***
Шуцо отвара мобилну пошта која
Удари на стриканов мобилни.
Искочише ликови широких осмеха,
Пар срца и птица које весло
Клепећу крилима на жици.
Пар речи.
’’Десетка…
Хвала вам на свему.’’
Ол рајт.’’
Таква је Аничка.
Одистински.
