У Сремским Карловцима је под председништвом патријарха Јосифа Рајачића, 2. априла 1861. године започео Благовештенски сабор, један од последњих црквено-народних сабора Срба у Хабзбуршким земљама.
На основу привилегија добијених од Беча, затражена је посебна територија за Србе под називом Војводина Српска, с војводом на челу и сопственом администрацијом, али Угарски сабор потом није желео ни да размотри те захтеве.
Одржавање Сабора одобрио је аустријски цар Франц Јозеф, али га је двор у Бечу искористио једино да заплаши нелојални део мађарске аристократије и умањи њихове аспирације. Сабор је ипак значајан за историју Срба у Војводини, као и српског народа уопште, јер је јасно нагласио да се не слаже са укидањем „Војводине србске и тамишког Баната“ образоване после револуције 1848/9.
Сабор се састао 2. априла и окупио је најугледније представнике Срба из Угарске. Имао је 75 чланова (патријарх, 25 црквених лица + 3 епископа, остали чланови су били из редова грађанства-адвокати, лекари, инжењери, чиновници, земљопоседници и други) који су изабрани од свих Срба, јер није било времена да се утврђује имовни цензус. На овај начин изабрана је стварна српска елита, а међу њима и многи виђени интелектуалци. Конзервативна елита се сада по први пут суочила са либерално-демократским грађанством са којом је повела борбу за доминантну улогу у српском друштву. Сви су били сложни да треба добити аутономну област, али се нису слагали од кога је треба тражити. Појавило се више струја:
„Већина“ (патријарх Јосиф Рајачић и дворски саветник Ђорђе Стојаковић, рођен у Старој Паланци) која је настојала да српска питања реши уз помоћ владе и Цара ослањајући се на српске привилегије. Ова струја је и однела превагу, па су према њиховим стремљењима и састављени српски захтеви – очување привилегија и црквено-школске аутономије, али и повратак аутономне области са изабраним војводом; из Беча су подстицани да траже што већа права и што већу територију, али само да би се притисли Мађари – грб, застава, скупштина, српски језик као језик администрације…
„Мањина“ (Светозар Милетић) тражила је да Срби испуњење својих закона нађу споразумевајући се са мађарским напредним круговима и на основу њихових закона (направити мање промене у уставу из 1848) и свога природног и националног права, а не да се позивају на октроисане привилегије старе 150 година; ову струју је подржавао и кнез Михаило Обреновић који је као свог посланика у Карловце послао Јована Ристића и неки српски племићи који су били проугарски расположени; како се двор водио историјским и државним, а не природним правом, овакви захтеви су били неприхватљиво „револуционарни“; са друге стране, било је немогуће договорити се са Мађарима ако је основни захтев био Војводина, што би значило федерализацију Угарске; ипак, ово је по први пут да се српска елита одваја од Беча и царских привилегија и почетак отвореног сукоба са конзервативцима.
„Средина“ (Јован Суботић и Ђорђе Стратимировић) је била за то да пре опредељивања за Беч или Пешту треба склопити државноправни договор са Хрватима. па онда заједно са њима водити преговоре а у сваком случају су били за уједињење са Троједницом да би се створила једна од федералних јединица Царства.
И кнез Михаило, који је био добро упућен у односе међу Србима у Угарској, је покушао да утиче на рад Благовештенског сабора, са циљем да измири Мађаре и Србе. Желео је да они споразумно реше међусобна спорна питања, а потом да заједнички наступе против централистичких тежњи аустријске владе. Да би утицао на рад сабора, кнез је у Карловце послао Јована Ристића, са налогом да усмено изнесе његове жеље патријарху Рајачићу, коме се и писмено обратио нагласивши да никада није толико „погледао на Карловце“ као сада „када се приближавао преважан тренутак у животу тамошњег народа нашег“.
Када је сабор 20. априла окончао заседање, његови закључци су предати Цару преко јед депутације. Цар је при аудијенцији депутације изразио задовољство радо сабора и дао је обећање да ће захтеве испунити. Међутим, упркос датом обећању захтеви нису остварени, већ је цар је заправо само тактизирао са Мађарима који су били против њих, као и Хрвати, те су ови остали неиспуњени. Решење српског питања се отегло до унедоглед. Закључци Благовештенског сабора су остали значајно упориште у утврђивању српских захтева у наредним деценијама. Управо због тога Благосвештенски сабор, као трећи по реду политички сабор Срба у Угарској, има посебно место у историји српског народа.
И у наредним годинама нередовно су одржавани црквено-народни сабори, али су само решавали питања школе и цркве.
Влахо Буковац је насликао „Благовештенски сабор” 1901. године
