Сећам се својих првих путовања у детињству која су увек била и велика припрема пред полазак и радозналост, јер ћу видети нешто ново и до тада мени непознато.
Завршио сам други разред основне школе у Деспотову кад ме је отац Сава Вујков водио у Ријеку на летовање. Знао сам да пливам, отац ме је научио на каналу Дунав-Тиса-Дунав, где смо лети редовно одлазили. Канал је сада загађен и купалишта нема.
Посебан доживљај је и прво путовање у Београд са дедом (Милош Керавчин, кројач). Имао сам осам година (1959). Родитељи су подржавали таква путовања као и она касније у мојој младости.
Баба Дана је увече дошла по мене да код њих спавам. Пробудили смо се у пола шест и на станици која је доста удаљена од села, сачекали смо шинобус за Гајдобру. У Гајдобри смо чекали воз за Нови Сад. На станици у Новом Саду, која се тада налазила на Лиману 4, пресели смо у воз за Београд.
Путовање какво се данас не може ни замислити! Кад смо стигли у Београд отишли смо код дединог друга кројача. Ујутру кад сам се пробудио деда је рекао: подигни јастук да видиш шта је испод јастука. Испод јастука била је јабука. Деда је носио мрежу са дрвеним дршкама, а ја моју ташну. Обишли смо најпре Калемегдан, а затим смо кренули на сајам.
Ушли смо, и сајам су одједном затворили. Затворили су зато, што су Тито (Јосип Броз Тито) и Нородом Сиханук, краљ Камбоџе дошли да обиђу сајам. И ја и деда стојали смо и гледали Тита и Сиханука, а деда ми је рекао: иди и загрли Тита, али ја то нисам могао. Јованка Броз махала је са терасе.
После одслуженог војног рока у Пожаревцу, 1975. године, вратио сам се кући, купили смо „пеглицу” (Фиат 126), па смо мој школски друг Јовица Панин и ја одлучили да кренемо у Европу. Сећам се да нам је прво ноћење било у Клагенфурту. У то време није било толико насиља, путовало се безбедно, наравно није било ни мобилних телефона, али сви су хтели да нам помогну, и није било толико мржње у међуљудским односима.
Најдуже смо се задржали у Пољској. Тамо смо упознали лепе девојке са којима смо се дописивали, што је у наше време био обичај и размењивали смо фотографије. Спомињале су и удају, али живот је отварао другачију причу. Срео сам у Москви на Црвеном тргу Лену. Од тада путовао сам често у Москву, а затим у Јереван и Раздан у Јерменији, где је Лена била са родитељима.
Од Новог Сада до Москве путује се возом два дана и две ноћи. Кренуо сам увече из Новог Сада, а ујутру били смо на граници Мађарске и Украјине код Чопа. Ту се чека (шире се шине) и пребројавају се путници за Москву. Ја сам се удаљио да прошетам, али су ме одмах пронашли и уписали. Кроз Украјину се путује цео дан, лепа земља са пуно зеленила, и тек смо сутра у Москви. На железничкој станици велика гужва као и увек.
И тек што сам кренуо да се пробијам ка излазу, чујем водича – Товариш Вујков, Товариш Вујков, виче и прилази ми уз поздрав. Одмах је узео моју ташну и каже да идемо на аеродром Шереметово, где ћу сачекати авион за Јерменију, односно Јереван. Није ми било ово прво путовање возом у Русију, говорим руски, Руси су љубазни и код њих је све организовано, али сам се опет запитао, како ме је водич пронашао и препознао у толикој гужви.
Кад сам стигао на аеродром, отишао сам на рецепцију да променим 20 долара. Девојка је узела 20 долара, отишла иза пулта и чујем да говори другарици да је новчаница фалсификат. Рекао сам да је сестра мењала динаре пре мог поласка и да ми нисмо проверавали и дао сам јој других 20 долара који су били исправни. Видео сам да је ону новчаницу превукла оловком. Ја сам их частио и сео сам коначно за сто, после толиког пута. Придружио ми се одмах један Рус који је био из Иркуцка у далеком Сибиру. Ја сам чекао вечерњи авион за Јереван, а он за Иркуцк. Седели смо и разговарали као да се знамо одавно, а кад је мој авион пристигао, дао ми је адресу и број телефона и рекао: кад следећи пут дођеш, ти ме назови – ја долазим! Кад је пријатељство у питању и гостољубље, нису битне удаљености и километри.
