Прави је изазов да се макар и делимично одговори на питање које је порекло Старопаланчана. Више је сумњи, наговештаја, претпоставки, могућности, вероватноће, а мање поузданих писмених доказа.
Предања су ретка и мање-више непоуздана. Чак и површно истраживање сеоба становништва је прва велика препрека, јер биле су бројне, границе су се повијале, територије су се освајале и губиле, ратови, епидемије, глад, поплаве, прогрес – узимали су свој данак.
Балканом су крстариле разне војске, некада на правцу југ-север и север-југ, али и запад исток и обрнуто, како кад. Живот се одвијао у кратким паузама између ратова и недаћа. Без земље и вођства Срби су били радо виђени као војници најамници код турских освајача, а поготову као граничари аустријског царства. Некада су врбовани и даване су им разне погодности, а некада су били под притиском да промене и име и веру, изложени асимилацији.
Данашње генерације су такође, нажалост, сведоци или жртве померања и ратних и поратних егзодуса становника на овим просторима. У новије време долази до депопулације села, у потрази за бољим животом одлази у све већем броју и радно најспособнија и образована популација. Опширна је то тема. Задржаћу се на својим Старопаланчанима и изнети сазнања и претпоставке о нашем пореклу.
Од непроцењивог значаја за истраживање нашег порекла су Дечанске хрисовуље (1335 1345) у којима су пописана имена и насеља и забележено порекло Срба на Косову. Стефан Дечански населио је на Косову и Метохији бројне становнике са подручја Хума (Херцеговине) и Црне Горе. У данашње време на овим просторима среће се један број презимена у истоветном или нешто измењеном облику као у Хрисовуљама: Бач(-лић), Богдан(-ов-ић), Борић, Бошко(-в-ић), Бугарин, Грубан(-ов-ић), Која (Којић), Костић, Малетић, Милован(-ов-ић), Миш(-ков-ић), Ненадовић, Новак(-овић), Николић, Павловић, Попов(-ић), Познан(-ов-ић), Радивој(евић), Радић, Радован(-ов-ић), Радошевић, Смољан(-ов), Угрин, Урош(-ев-ић), Чебић…
Такође и имена неких насеља упућују на закључак ко су њихови оснивачи. Појава неких од ових имена у Банату и Бачкој почетком XВ века везује се за Стефана Лазаревића који је тамо довео знатан број народа са Косова за рад на имањима добијеним 1404. од угарског краља Жигмунда. Био је то ненасељен, мочваран и нездрав простор, од маларије су умирали и људи и животиње. Знатнија померања Срба из средњевековне Рашке на север десила су се свакако већ за време „сремског краља“ Драгутина у другој половини XИИИ века, а врло је вероватно да су се Срби у Срему налазили и пре њега.
Од битке на Косову пољу (1389.) до пада Будима (1541.) Турци су постали победници и господари Србије, Босне, Херцеговине и Црне Горе и са народом из ових крајева током ратних похода 1458., 1645., 1481-1483., а нарочито 1526-1560. насељавају у Срему, Бачкој и Банату. Мађари, Шокци и Хрвати повлаче се на север и запад. Највеће досељавање на просторе Бачке и Баната догодило се у великој сеоби народа са Косова 1690. године под вођством Арсенија Чарнојевића.
Значајан путоказ кретања наших предака су пописи које су спровеле аустријске, турске и угарске власти и Бачка Епархија. За Паланку је забележено да је 1554. године „насеље“ имало свега две породице, 1570. године било их је 5, а 1590-1591. године свега 8 породица. У турским пописима 1557-1558. (дефтери, тефтери) у Шумадији, Срему, Банату и Бачкој већ се, истина ретко, срећу и презимена Добросавић, Миливојевић, Раосављевић итд. Становништво често није имало презимена, па су домаћини, порески обвезници пописивани само именима којима је додавано име оца (нпр. Јован Стеван, Јован Петар, Стојан Радослав, Митар Милош…).
Неки од оних којима је презиме Каћански, Керац итд. тврде знају своја ранија презимена. Каћански тврде да су се презивали Владисављевићи. Пописом угарских власти из 1695. становништво се бележи „двоименом формулом“, а презимена се установљавају по најразличитијим критеријумима, од личних особина (Црвени, Црни ,Јаки, Мали, Мутави, Главати…),географског порекла (Сремац, Влах, Босанац, Гајдобран, Парошки, Паланачки, Сомборац…), занимањима (Ковач, Поштар, Бубњар, Трумбеташ…), домаћим и дивљим животињама, воћу и поврћу… Некада и по карактерним особинама (Коцкарош, Бећар, Кицош…), надимцима… итд. итд.
Интересантно је презиме Малетин (Малетић) чије кретање може да се прати на веома широком простору. Више истраживача сматра, на основу записа и усмених предања, да Малетићи потичу од рода Малешевац из данас запустелог селишта Малине које се налази између Билеће и Требиња у источној Херцеговини, на шта упућује и запис у Хрисовуљама. Бројни су докази оњиховим такође бројним сеобама на Косово, са Косова у Банат и Бачку, али и њихово померање обалом Далмације и низ Дрину на север, затим на исток у Славонију и Мачву, па даље на исток у Бачку, Банат, Украјину и Русију…
