Годином почетка електрификације у Србији сматра се 1893. године када је почела да ради прва јавна електрана у Србији – термоелектрана на Дорћолу у Београду.
Простор Војводине се до 1918. године развијао у оквирима Аустроугарске монархије, да би након присаједињења и уласка у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца унео различите капацитете и степен електрификације која је била развијенија од територије Србије.
Да би људи уживали у благодети електричне енергије, било је потребно, али не и довољно, да се дом у коме живе налази у електрифицираном насељу, као и да јавна електрична мрежа дође до њиховог дома. Често због слабог имовног стања није домаћинтсво није могло да се прикључи на јавну мрежу.
Уочи и на самом почетку електрификације постојало је неповерење људи према коришћењу струје, отпор промени и спорост у прихватњу техничког напретка.
Први корак у електрификацији данашње Бачке Паланке је учињен 1875. године када је у делу града уведена улична расвета. До тада паланачке улице су у ноћним сатима биле обавијене дубоком тамом. За овај напредак нашег места био је заслужан Карло Мезеи који се сусрео са снажним отпором градских одборника који нису имали слуха за напредак Паланке.
Крајем децембра 1875. године петролејске уличне лампе су биле постављене и упаљене на сваком ћошку на прелазима у Главној улици (данас улица Краља Петра) и улици Херен (данас улица Југословенске армије). Постављање уличног осветљења финансирао је својим личним средствима Карло Мезеи. Када је прво пуњење петролеја изгорело, Паланка је неко време била поново у мраку, све док се о општинском трошку није набавио неопходан материјал за осветљење, при чему су биле постављене додатне уличне светиљке. Прва електрична осветљења појавила су се у индустријским постројењима, а такав случај је био и у Бачкој Паланци, где је прва сијалица засветлела 1886. године. За то је била заслужна Кудељара, од које се временом развила компанија Синтелон – данас Таркет.
Електрична струја се добијала из мале електране која је подмиривала само потребе Кудељаре. Тако је електрично осветљење у Паланку стигло само 7 година после његовог открића од стране Томаса Едисона.
Одлуку да се у Паланку уведе електрично осветљење спречило је избијање Првог светског рата 1914. године. Материјал за увођење електричне инсталације у Паланци, који је био спакован у железничким вагонима, реквирирало је Угарско министарство рата за војне потребе.
У свим деловима нове државе, краљевине СХС, период од 1918. до 1931. године карактерисала је обнова ратом оштећених електрана, реконструкција и проширење постојећих електрана, изградња нових електричних централа, реконструкција и изградња преносне и разводне локалне мреже, као и интензивна електрификација.
Носиоци инвестиционих улагања у изградњу електрана биле су општине, страни и домаћи предузетници, страна и домаћа акционарска друштва и сл. Индустријска предузећа која су се у то време стварала била су углавном принуђена да сама обезбеде електричну енергију за своје потребе. Мешовите електране су грађене ради снабдевања фабрика, млинова или стругара својих власника, акционарских друштава или приватних лица. Вишкови произведене енергије уступани су општинама за јавно осветљење или за потрошњу у делу домаћинстава. Општине су добијале могућност за шири развој и урбанизацију – развој уличног осветљења, осветљења паркова и тргова, покретање водовода, градњу хотела и биоскопа, увођење струје у домаћинства.
Идеја увођења електричног осветљења у Паланци поново се јавила 1922. године. Како би се прикупио неопходан капитал продато је 236 јутара општинске земље чиме се сакупио износ довољан за изградњу електричне централе и уличне расвете. У увођењу електричног осветљења и његовој изградњи учествовале су само општине Бачка Паланка и Стара Паланка, пошто трећа општина – Нова Паланка (Немачка Паланка) – томе није приступила.
Општина Бачка Паланка је продајом 236 јутара општинске земље сакупила износ од око шест милиона динара, а Стара Паланка је од продаје 52 јутра сакупила 600.000 динара, чиме је она у односу на Бачку Паланку учествовало само са десетим делом у овом послу.
За површину на којој је требало да се изгради постројење била су предложена три места: обала Дунава, тадашња пијаца или простор преко пута железничке станице у Старој Паланци. Изабран је последњи предлог, електрана је подигнута на углу данашњих улица Шаферикове и Другог железничког насеља. На овом месту се пре сто година налазила бара која се користила за потапање конопље и била је позната под именом „пет рупа“. Ова бара добила је ово необично име зато што су власти из здравствених разлога забраниле потапање конопље у непосредној близини насеља, али поједини пољопривредници нису озбиљно узели ову забрану па су и даље потапали своју конопљу што се кажњавало са пет гулдена – одатле и име „пет рупа“.
Многи становници општине нису били за ово место јер насипано земљиште није представљало чврсто тло због чега је постојала забринутост од појаве подземних вода. Да је бојазан била оправдана потврдило се током поплава 1924. и 1926. године када је централа морала непрестано да сештити од водене масе која је надирала у њу.
Градитељ електране у Паланци била је светски призната компанија Сименс – Шукерт (Siemens – Schuckert), испостава њене главне фабрике у Берлину. Радови на изградњи електричне централе су почели у лето 1922. године, али убрзо се заустављају. Пошто није постојала дозвола за градњу, власти тадашње Бачке области су 17. октобра 1922. године забраниле даље радове!
Коначно 16. априла 1923. године стигла је дозвола која је прописала услове изградње електричне мреже: жице су морале бити од бакра или алуминијума, бандере најмање висине 5,5 метара, електрични водови су се морали укрштати под правим углом на једној страни улице. До лета 1923. године изградња уличне мреже је већ толико одмакла да је било јасно како ће паланачке улице засветлети до краја године.
Коначно на римокатоличко Бадње вече 24. децембра 1923. године Паланка је била свечано обасјана електричном светлошћу. У то време већ је било постављено 250 прикључака на приватне куће које су платиле увођење електричног осветљења.
Почетком 1930. године у две општине, Бачкој и Старој Паланци, тај број је нарастао на 900 бројача (сатова). То је још увек био мали број пошто је у обе ове општине било готово два пута више стамбених кућа. Кривац за релативно мали број прикључака била је Велика економска криза која је избила 1929. године. Постројењем Паланачке електране као управник руководио је Виктор Унгер, оно је било опремљено са две парне машине од по 125 коњских снага и са једним дизел мотором од 60 коњских снага.
Технички руководилац је био Јозеф Мостхоф. Руководилац управне канцеларије је дипломирани општински бележник Штефан Симанди, писар је био Николаус Хеп, док је послове монтера обављао Јозеф Гангл. Једна ужа комисија је надзирала унутрашњу управу, док је централом управљала општинска власт Бачке Паланке, а четири члана је давала Стара Паланка; пошто је она учествовала десетим делом средстава потребних да би се изградило предузеће. У својим сећањима Виктор Унгер је записао следеће:
„Када сам у јулу 1922. године послат из фирме Сименс-Шукерт с плановима за изградњу електроцентрале у Паланку био сам веома пријатно изненађен. Са свих страна сам веома пријатно примљен. Посао је ишао као подмазан, тако да је 24. децембра 1923, дан пред Божић, Паланка засјајила у електричном светлу. Старо и младо, сви су били на улицама, сви су се радовали овом успеху, највише од свих сам се радовао ја – што не смем да скривам. У прво време биле су осветљене Бачка и Стара Паланка, онда су дошли на ред Обровац, Товаришево, Младеново и Нова Паланка као и обе државне аргеле у Карађорђеву. До 1934. године је и у Илоку, који се налазио са сремске стране Дунава изграђена мрежа за осветљење. Кабел испод Дунава је положен 5. јануара 1935. године и осветљење је одмах пуштено у погон. За изградњу електричне централе велики допринос су дали нотар Душан Чупић и судија Антон Амброси“.
Након пуштања у рад дуго времена међу становништвом Паланке и суседних насеља кружио је оглас следеће садржине:
„Електроцентрала Бачка Паланка; Власништво општине Бачка Паланка; основана 1922; Поседује уличну мрежу Бачке, Старе и Нове Паланка, Илока, Товаришева и Обровца. Поред ових насеља такође електричном енергијом снабдева Букин и оба државна објекта у Карађорђеву. Власник је свих високонапонских водова, као и дунавског кабла и каблова у Илоку. Спровођење светлосне расвете и електричних инсталација у погонима фабрикама, великим индустријским постројењима, домаћинствима и винаријама. Складиште електромотора, лустера, електричних пегли, кухињских апарата, материјала и сијалица. Трошкови увођења у домаћинстава могу да се поделе на 10 месечних уплата. Управа.“
До 1931. године у нашој општини електрично осветљење су била добила насеља Нова Паланка, Букин (Младеново), Обровац, Товаришево, Гајдобра, Нова Гајдобра и Пивнице, а осим њих и ергела Карађорђево. Сеоска насеља добијала су електричну струју за шест динара по киловату, што је било 40% јефтиније од цене што струје која се испоручивала у Паланци приватним купцима, где се плаћало 10 динара по киловату и 5 динара за моторни погон.
Овакав уговор је на „несрећан начин“, о чијим разлозима се није знало ништа, закључен са сеоским општинама на 40 година, при чему се централа обавезала да одржава високонапонску мрежу која је водила до њих. Овим уговором су овдашњој централи биле везане руке у снижавању цене струје јер се морало урачунати да је сеоским насељима цена струје увек нижа за 40% него у Паланци. Рад на проширењу капацитета електричне централе у Паланци је настављен у времену до избијања Другог светског рата.
Правилником Паланачке електричне централе постојале су две врсте потрошача, они који су струју плаћали паушално (могли су имати 1-2 сијалице) и остали који су имали уграђен струјомер и плаћали су струју по потрошњи. Електрична централа је 1927. године поднела захтев за градњу нове зграде и проширење капацитета. Већ 1930. године изграђена је трафо станица на углу улица Пашићеве и Хајдук Вељкове (данас угао улица Веселина Маслеше и Иве Лоле Рибара). Ова трафостаница је и данас у употреби.
До 1935. године она се повезала са новом трафостаницом која је изграђена углу тадашњих улица Дунавског сокака и Дунавске обале (данас угао улица Веселина Маслеше и Дунавске обале). Од ове трафо станице је ишао кабал који је спуштен у Дунав и њиме је струја испоручивана у Илок. Све до средине двадесетих година прошлог века електричне централе радиле су у вечерњим часовима лети, а зими и у раним јутарњим сатима или како се говорило од „од сумрака до свитања“. Централе су радиле преко дана само у местима где је постојала занатска или индустријска активност.
Временом електрична мрежа се развијала и дрвене бандере на паланачким улицама су биле замењене бетонским и металним бандерама. Струја се као и данас користила за новогодишњу расвету, што можемо да видимо на фотографији тадашњег Ватрогасног дома, а данас зграде где се налазе учионице Техничке школе „9. мај“. Према структури насељених места, до 1931. године електрифицирани су готово сви градови, а до 1945. године и готово све веће варошице на територији данашње Србије.
Нова етапа почела је по завршетку Другог светског рата, када почиње доба у коме је битно промењена технологија, захваљујући којој је електрификација земље и довршена. Постепено су повезивани расцепкани енергетски извори, а електрификација се успостављала из концентрисаних извора. Уочи Другог светског рата, 1939. године, електрична енергија била је доступна за 37,3% становништва у Србији, а 1977. године за 98,2% становништва. Због тога можемо сматрати да је почетком осамдесетих година XX века електрификација у Србији окончана. У социјалистичкој Југославији потпуна електрификација територије је 1981. године била извршена у Војводини, Словенији и Хрватској.
