Патријарх Павле: Слава је имендан и рођендан целе породице

Основна обележја крсне славе установио је Свети Сава у 13. веку

1079

“Код других народа православних, они славе свој имендан или свој рођендан, а ми, ето, славимо своју славу. У ствари, слава је и имендан и рођендан, али не појединца, него целе породице, целог племена.


Рођендан духовни, кад су наши преци постали хришћани, ушли у Цркву Божију и на тај начин рођени духовно. И имендан, јер су се од тада назвали хришћани и до данас то били”, објаснио је патријарх српски Павле.

Основна обележја крсне славе установио је Свети Сава у 13. веку: славски колач и вино, славско жито и славска свећа. Од тада се крсна слава преноси са оца на сина. У породицама без мушког наследника Славу би преузимао зет, који женидбом дође на мираз. Домазет би за живота таста и таште славио њихову крсну славу, а на дан своје славе би само прекађивао, тј. носио у цркву свећу, колач и жито, али госте није позивао.

Славска гозба се не практикује прве године од смрти члана домаћинства, док је породица у жалости. Али, слава се не прекида. У цркви се пререже колач и окади кољиво, а свечани ручак се уз упаљену свећу организује само за укућане.

Црква поучава да не постоје ни мрсне ни посне славе, већ посни дани (среда и петак), те вишенедељни велики постови пред Божић и Васкрс, као и уочи Духова и Велике Госпојине. Зато, ако слава “падне” у посни дан и славска трпеза треба да је посна. Уосталом, срж славе не чини иће и пиће, већ молитва свецу- породичном заштитнику, свећа, кољиво, црвено вино и славски колач.

Једна од заблуда је, указује српска црква да се жито не спрема за “живе” свеце: Аранђеловдан и Илиндан, јер пред Богом нема мртвих. Сматра се да се ова погрешна пракса везује за култ умрлих пошто се кољиво спрема и за парастосе прецима.

У оба случаја, жито симболизује жртву Богу, православље и хришћанско веровање у опште васкрсење. И зато се на дан славе кољиво, заправо приноси Богу у име оног светитеља који се прославља тог дана. Без обзира да ли тај светац није прошао кроз биолошку смрт, као нпр. Архангел Михаило и Свети Илија, или је живео, па се упокојио.

1 коментар

  1. U ovom prilogu nedostaje početak ove priče. Kućna slava je kompromisno rešenje crkve sa Slovenima, mnogobožačkim paganima, koji se ni po koju cenu nisu hteli odreći svog „kućnog Boga“. Tu se crkva, kao i mnogo puta pre, a naročito posle, vispreno snašla. Uvela je pojam „kućne slave-kućnog sveca“, te tako uspešno „premostila“ akutni problem… Majstori, majstori… Kapa dole…

Постави одговор

Please enter your comment!
Please enter your name here